На изложби „Био једном један лаф“

drad3

Софија Симићевић

   У нашем граду је овог октобра била изложба посвећена Душану Радовићу, која је представљена у Клубу младих. Наставница српског је повела све заинтересоване: једно одељење шестог разреда, неколико петака и неколико седмака.

     Када смо стигли, дочекали су нас папирни облаци окачени о кишобран који виси о плафону. Сваки од њих садржао је по један афоризам овог песника. Одломци и слике његових песама, плакати са његовом биографијом били су свуда по зидовима. Библиотекар Младен нас је увео у његово детињство, тумачио афоризме, песме и доживљаје, док смо га ми са великом пажњом слушали. После смо читали афоризме и објаснили њихова значења. Највише су ми се допали: „Свако има неког кога нема“, „Кад је неко глуп, не можете му то то  ни доказати“, „Родитељи, туците своју децу чим видите да личе на вас“ и „Потребни смо једни другима. Лакше је нама кад знамо да и вама није добро.“ Неки афоризми су духовити, неки тужни, а неки говоре о ситуацијама које смо доживели и присећамо их се. Потом смо читали његову биографију и занимљивости. Рођен је 1922. године у Нишу, био је навијач Партизана, а из његових дела сам закључила да је више поштовао децу него одрасле. Његови пријатељи били су Десанка Максимовић, Стеван Раичковић. Водио је емисије: “ Београде, добро јутро“, „На слово на слово“. Био је уредник листа „Полетарац.“ На самом крају смо разговарали о томе шта смо ново о њему научили, који афоризми су нам се највише допали, и која његова дела знамо: “ Плави зец“, “ Капетан Џон Пиплфокс“, „Био једном један лав“, „Тужна песма“. Пуни утисака, вратили смо се назад у школу, успут размењујући мишљења о изложби.

     Драго ми је што сам сазнала нове чињенице о нашем великом песнику, и волела бих када би било више изложби о нашим књижевницима, јер су они допринели нашој богатој култури.

Advertisements

Ко још чита на распусту?

1

Мартина Мрдак

Море, плажа… Све је тако сјајно! Да ли ишта може да прекине овај савршен тренутак?

Наравно да може! Ништа није савршено! Увек се ту нађе неки хајдук, илиТом Сојер да те подсете да, иако је школа завршена, домаћи задатак мора да се уради.

    Па неће мени нека књига да прави проблеме! Брзо прочитам пар страница па на сунчање.

Али, тих „пар“ сраница изненада се претворило у 350, а моје „брзо“ одужило се до почетка године. Ипак сам је прочитала, и не жалим ни тренутка, јер сам поносно стала испред наставнице и на питање“Да ли сте прочитали књигу?“  рекла „ДА!“.

Нису књиге само папири обложени корицама, понекад су право богатство,а најчешће изор забаве и маште. Људи некада нису имали модерне технологије као данас, највеће задовољство било је прочитати књигу или препричати прочитано. Није било много писмених људи, па је то одушевљавало.

   А данас, забава је ући на интернет, играти игрице, дописивати се, а читање се мало помало заборавља. А заимљива је чињеница да, ако узмете књигу и отворите је, нећете се плашити да ће се батерија испразнити, или да ће неко хаковати књигу.

  Можда звучи смешно, али је истина. Ако се мало више размисли о томе, стара књига би могла једног дана заменити  телефон, или велики екран. Надам се… Једног дана…

Странице мог дневника читања

Холандија из мог угла

   Тијана Дрндаревић

30776577_2094428650822156_137984491_n

Дан када смо кренули за Холандију био је пун узбуђења. Одржавало се балетско такмичење у Амстердаму и била сам пресрећна што имам прилику да учествујем, а уједно и да посетим тако далеку земљу.

      Пут је био напоран јер смо путовали аутобусом и трајао је 30 сати. У Холандију смо стигли пре подне и одмах су на нас оставиле утисак многе модерне ветрењаче и непрегледна поља тек посађених и никлих лала. Сигурно је предиван призор када процветају. Остали смо зачуђени тиме да су све куће по сеоцетима и мањим градићима исте. Све су исте висине и направљене од истог материјала – браон цигле. Мала дворишта су уређена до детаља јер они немају неки велики простор. Када смо стигли у Амстердам, утисак је био збуњујући. Иако знамо да су Холанђани плави и високи људи, ми смо видели мало таквих. Углавном су то Кинези, Арапи и Јужноафриканци. Ипак, пред нама су зграде и канали које смо гледали само у филмовима и на сликама. Стварно делују задивљујуће. Накривљене, стоје једна уз другу, и тако већ вековима људи живе у њима. Цео град је испресецан мањим и већим каналима. Али све је чисто и уређено до ситница. Прва ствар коју су нам рекли када смо пошли у шетњу јесте да строго пазимо на бицикле. А бицикaла има много, као и бициклистичких стаза. И сви возе бицикле. Возе мале, велике, са корпама и приколицама. У њима возе децу у школе и вртиће и иду на посао. Постоје велики паркинзи где су стотине бицикала паркиране у више нивоа. Они возе јако брзо, па не дај боже да загазиш на њихову стазу када они пролазе, јер они тамо имају предност у односу на све друге. Прво смо обишли Рембрантов трг на коме је постављена чувена ,,Ноћна стража“ од прелепих гвоздених фигура. Тај дан смо обишли Ријкс музеј, музеј Ван Гога и још пуно знаменитости. У хотел смо ушли касно увече и једва чекали сутрашњи дан. Рано ујутру смо кренули у Хаг и Ротердам. Брзо смо стигли јер је Холандија мала и градови нису много удаљени једни од других. Између њих су тзв. села чија су поља ограничена каналима. Хаг је исто веома занимљив. Ту су смештене неке њихове главне државне установе. Прошли смо поред зграде Хашког суда и затвора. У Хагу смо видели најлепше виле и дворце, јер ту живи и њихова краљевска породица. Посетили смо чувени Морицов музеј и дивно се провели. Плажа у Шевенингену је огромна, са великим панорамским точком и луксузним хотелима. Али све време је дувао јак ветар тако да нисмо могли много да шетамо по плажи, У Ротердам смо стигли поподне и ту смо остали затечени архитектуром града. Све је чудно. Чудне изломљене зграде, коцкасте криве куће, извитоперени мостови у разним облицима… Ротердам је веома модеран и убрзан град. Опет смо се касно вратили, а сутра нас је очекивало такмичење. Од ране зоре смо већ били спремни. Такмичење се одржавало у Мозаик театру у Амстердаму. Имала сам велику трему јер сам знала да ће бити пуно такмичара, а међу њима и такмичари из Русије које су иначе увек веома добре. Одушевили смо се организацијом такмичења. Све је било тачно и није било никаквих потешкоћа. Трема је постојала све док нисам изашла на сцену, а тада је нестала. Одиграла сам најбоље што сам могла и наставница је била веома задовољна као и ја. Али били су и остали такмичари веома добри. Напетост је трајала док смо чекали резултате и проглашење. Када су прочитали моје име за прво место, била сам пресрећна. Све се завршило до 16 часова, а онда смо отишли у њихова етно села. Е, ту су сви прави, плави, високи Холанђани. Гледали смо како се праве чувене дрвене холандске кломпе, мада нисмо видели никога ко их носи. Посетили смо породичну фабрику сирева Фоландема, Гауде и Едама. Пробали смо много врста сирева и неких њихових производа. Сликали смо се поред старих ветрењача и прошетали њиховим селима, која уопште и не личе на села већ на градиће. Већ сутрадан, последњег дана нашег боравка, кренули смо на крстарење по каналима Амстердама. Били смо одушевљени. Тада смо највише уживали гледајући из бродића те шарене криве зграде, тргове и мостове испод којих смо пролазили. Слушали смо водича који нам је испричао пуно занимљивости о граду. Прошетали смо улицама и посетили фабрику дијаманата, али нико није купио ни један драги камен. Ишли смо у музеј воштаних фигура Мадам Тисо и до куће Ане Франк, али нисмо улазили јер је већ било време да се крене кући. 

      Препуна сам утисака свега што сам видела и доживела. Стварно бих волела да некада опет посетим Холандију, али иако је тамо све лепо и сређено, ипак више волим моју Србију. 

Ја и Алексија

svih-5-romana

Софија Симићевић

Први роман који смо обрађивали на радионицама Читалачког маратона је „Ја Алексија“ Бранке Трифуновић. Покушали смо да разменимо своје утиске о роману и да замислимо себе у ситуацијама у којима се налазила Алексија…

Ова књига нас доводи у ситуацију да дубоко размислимо о свим нашим добрим, али исто тако и погрешним поступцима, али нас наводи и на размишљање о томе да је све то живот, и да пре свега што желимо да урадимо морамо прво добро да размислимо, па тек онда донесемо праву и исправну одлуку. 

Као и Алексија, у свим ситуацијама бих била веома збуњена, али бих све о томе шта се дешава рекла својим родитељима, јер знам да они од свих могу највише да ми помогну и за разлику од ње, не бих превише улазила у ту ситуацију у коју је она дошла.  Као и она, била бих збуњена, чудна, тужна… За разлику од ње, тражила бих свакога ко може да ми помогне, попут школског педагога, родитеља, била бих увек спремна на све. Њен поступак да доста тога крије од родитеља ми се није свидео, као ни то да не прича како се осећа Петру и Ђорђу….                                    Највише ми се свиђа то што је књига веома духовита, јер такве књиге највише волим, па ми је сад ово и једна од омиљених књига.  

Дуња Радуловић

Ова књига ме је научила да се носим са својим одлукама и да треба добро да размислим о свему пре него што урадим. Натерала ме је на размишљање о својим  непромишљеним поступцима. Успела сам да се пронађем у главном лику по томе што увек бурно реагујем и што ми се живот веома променио, иако се нисам селила. Можда бих мало нежније саопштила Ђорђу како ствари стоје, а можда бих чак изабрала њега уместо Петра, ко зна? Посебно сам осетила неку привлачност књиге у делу у ком је побегла из школе са Ђорђем, иако је то после доносило последице. Моменат у коме схвата да јој је он најбољи пријатељ мени слама срце више него њему. Не осуђујем је, али ми је жао што није одабрала Ђорђа јер је он мени лично симпатичнији и дражи. Мислим да бих се слично понашала у оваквим ситуацијама, али одабир не би био исти. Књига буди емоције и пружа ужитак при свакој страни.

Мартина Мрдак

Читајући роман могла сам закључити да је главна јунакиња јако храбра и плаховита дјевочица. Њена реакција на вест о пресељењу подсетила ме је на мене у истој ситуацији… Не бих рекла да имамо исто понашање, она бурно реагује у неким ситуацијама, док бих ја да проблем прође без икаквог конфликта. Не осуђујем је ни за какав поступак или реакцију, јер  њене особине потпуно оправдавају и њене поступке. Допада ми се како су описане ситуације у којима се нашла Алексија и то како је сваки детаљ осмишљен да нас до краја привуче читању књиге. Да сам на Алексијином месту, вероватно бих мало ,,спустила лопту“, тј. мање бурно бих реаговала на проблеме у којима се нашла главна јунакиња.

Ана Бабић

Читање романа „Ја, Алексија“ навело ме је на свакојака размишљања. Алексија и ја дефинитивно не можемо да се поредимо, мислим да превише бурно реагује у неким ситуацијама .Њене особине нису ни сличне мојима, али је не бих осуђивала. Свиђа ми се начин на који су описане дате ситуације. Свиђа ми се та Алексијина иронија и доза сарказма. Као што сам рекла, Алексија и ја смо два различита света тако да бих другачије реаговала у сличним ситуацијама. Када бих нпр. имала сличну ситацију да бирам између Ђорђа и Петра, не бих изабрала ниједног. Са Ђорђем Алексија схвата каква је лепота живљења без  школе, али ипак Петар је много брижнији и пажљивији према њој. Алексија је девојчица за пример, која поред школе и одличног успеха успева да се бави и другим стварима.

Препорука за читање: „Лето када сам научила да летим“ Јасминке Петровић

IMG_20171207_1258461

Софија Симићевић

 Ова књига не описује заиста право летење, јер свако зна да ниједан човек не може полетети. Али ће главна јунакиња ипак полетети… 

   Њено име је Софија, као и моје. Воли исте ствари као и сваки тинејџер, а  живот јој се претворио у ноћну мору када је сазнала да ће за летњи распуст бити у Хрватској на мору, али са две досадне бабе! Заједно са својом бабом кренула је на море код сестре њене бабе, Ноне Луце. Нона је духовита и маштовита особа за разлику од своје рођене сестре која као да је из праисторије. Софији је Нона била сјајна, јер ју је управо она научила да сања, да машта и оно најважније, да лети. Софија је увидела да јој нису потребне ни друштвене мреже ни телефон да јој дан учине лепшим, већ да је довољно само мало маште. И да се љубав може појавити и онда када најмање очекујемо. Софија је и помирила своје рођаке после дуго година свађе, до које је довео рат између Србије и Хрватске.   

   Софија ниједног тренутка није ни помислила да ће се ипак добро провести. Али нажалост, нешто ће јој покварити летовање. Шта ће се још десити, сазнајте читајући ову књигу. 

    Писац нам говори колико машта значи, колико нас може развеселити, али и да не заборавимо оног ко нас је научио да маштамо и летимо. Да легнемо било где, употребимо своју машту, и једноставно полетимо. 

Препорука за читање: Сањар, Ијан Макјуан

delfi_sanjar_ijan_makjuan

Дуња Радуловић

   Сањати је дивно, зар не? Можемо сањати о дугама, једнорозима, пролећу, богатству. Сада ћу вам представити једног малог сањара.

   Књига ,,Сањар“ у неколико већих целина описује доживљаје дечака Питера. Десило се да је једном био беба, једном мачак, лутка, одрастао човек, једном је чак и ухватио крадљивца из његове улице који је у ствари био његова стара комшиница. Писац нам показује свет из различитих перспектива и покушава да нам каже да није свима лако и да живот носи различите препреке преко којих ћемо морати да пређемо. Упознаје нас са животом и његовим изазовима.

   Живот овог сањара није био лак, али је и даље наставио да сања. Размислите о овоме када наиђу тешки тренуци…

Препорука за читање: Срце од мастила Корнелије Функе

   delfi_srce_od_mastila_kornelija_funke

Мартина Мрдак

   Срце од мастила?  Чудно име зар не? То је књига у којој се могу срести виле и духови, добро и лоше. Све на једном месту!   

    Књига говори о човеку који има моћан таленат: може да оживљава ликове из књига тако што ће их прочитати наглас… Али једном приликом, док је књигу Срце од мастила читао својој кћерци и жени, десило се нешто неочекивано: оживео је неколико зликоваца, а у књигу ,,учитао“  своју жену…

   Тада, његова двогодишња кћерка Меги остала је без мајке, али не задуго… Када је напунила дванаест година, њен отац разговарао је са Прашњавопрстим, незнанцем који је ушао у кућу уневши потпуну пометњу. Одмах следећег јутра кренула је на пут заједно са својим оцем и Прашњавопрстим, за кога ће се касније испоставити да је јунак којег је Мегин отац Мо оживео из књиге. Меги одлучује да пронађе мајку и на сваки начин је ослободи из књиге Срце од мастила…

   Можда свако од нас уме да оживи ликове из књиге у својој машти. Да бисте то урадили, није вам потребно чудо. Некада је само потребно да одете до библиотеке и позајмите књигу…