Под истим небом нашег дома

image-0-02-05-76ba9007802ff3aa3350211a4c5e1b98684e92dd81cf3feb3fc76bcf4b90f8ca-V

Јулија Перовић

   Колико је жеље и упорности потребно за остварење циља? Колико пораза треба доживети да бисмо дошли до успеха? Колико препрека треба прећи и не посустати у остварењу својих снова? Колико је достизање циља слатко на крају?
   Једног сунчаног петка, моје одељење и ја смо сазнали за конкурс на који се шаљу филмови из школа широм наше земље. Ту информацију саопштила нам је наша разредна. Сазнали смо да екипе које направе најбоље филмове иду на смотру у Каравуково. Нисмо знали где је Каравуково, нити шта се дешава на тим смотрама, али смо желели да одемо. Добили смо тему ,,Свадба некада“. Били смо одлучни у жељи да снимимо филм и одемо у Каравуково упркос свим препрекама које нисмо могли заобићи. Снимили смо филм, монтирали и послали на конкурс. Седам дана смо жељно ишчекивали резултате. Надали смо се проласку у ужи круг и одласку. Многи су помислили да од тога нема ништа и да је снимање филма било само пуко трошење времена. А онда смо добили мејл од Основне школе ,,Бора Станковић“ из Каравукова. У мејлу је писало да нас очекују на смотри 29. априла.

Дошао је тај дан. Ујутру рано смо кренули. Путовали смо рано и били смо исцрпљени, али упркос томе одисали смо позитивном енергијом и сваки минут испуњавали смехом. У Каравуково смо стигли заједно са ученицима млађих разреда наше сколе. Учитељице Биљана Стишовић и Мика Попадић су се заиста потрудиле да нашу сколу презентују на најлепши начин. Штанд наше школе је био прелеп.Р адионица  „Капе за чауша“ била је изузетно вреднована и освојила је прво место. У школском дворишту све је било свечано. Сви су били обучени у ношње из свог краја и трудили се да што лепше представе своје обичаје. Ишли смо од штанда до штанда, од радионице до радионице, упознавали нове другаре, њихове обичаје и лепоту ове манифестације. Наш филм добио је похвалницу као и штанд наше школе.

Тај дан у Каравукову је тако брзо прошао и морали смо да кренемо натраг. Поздравили смо се са свима, ушли у аутобус помало тужни јер смо били свесни да је крај овог дивног, незаборавног дана и кренули натраг.
Био је то дан када смо осетили слаткоћу успеха после горчине препрека. Дан у ком су се остварили наши снови. Дан када је слатко било најслађе. Дан када је моје одељење VII3 успело да одсања свој сан.

Шта је за мене срећа

https-padletuploads.blob.core.windows.netprod710249353954f7dfad7831088c61c18d65639420pink_heart_clipart_dd94951b1281471ba2ee95df32e09855_p_400

Ива Парезановић

    Срећа – нежна, радосна, топла, сјајна… толико речи да опише ово осећање, а тако је тешко објаснити га.

    Свако доживљава срећу на свој начин. Неко осећа радост када има материјалне ствари, другима лепа реч улепша дан. Мене испуњавају ситнице. Зубато сунце које ме топлином буди. Разговор са пријатељима који ме увек орасположи. Породични ручак уз који се смејемо. Нова искушења, али и победе. И на крају дана нежно певање птица које ме поздрављају. 

    Некад, у тамним периодима живота, мислимо да смо изгубили срећу. Али она не треба да се тражи у великим стварима, већ у ситницама. Доста раскрсница живота прошла сам без среће. Али то ме је научило да је уз труд и рад све могуће. Када се окренем и погледам моју стазу, и поред тешких тренутака она ми изгледа као лука раја.

    Толико малих догађаја и снова чини нас радосним, и то треба да ценимо. Јер без њих живот не би био испуњен.

Још једно виртуелно путовање

p6

Марија Козодер

Захваљујући технологији која се све брже развија можемо стићи до многих далеких места и комуницирати са људима који су далеко од нас. Тако смо ми отпутовали да видимо пингвине.

Путем Скајпа повезали смо се са научницима истраживачког центра SANCCOB у Јужноафричкој Републици. Они се баве заштитом угрожених животиња, а посебно брину о пингвинима.

Разговарали смо на енглеском језику, што је био још један изазов за нас. Ученици су постављали питања, а чувари су показивали пингвине и причали занимљивости о њима. Сазнали смо да јужноафрички пингвини расту до 65 цм и тешки су од 2,5 до 4 кг, да живе у колонијама и да су мужјаци  крупнији од женки. Сазнали смо и како се хране, полажу јаја и брину о њима. Видели смо и чули пингвина кога су чувари тек нахранили.

Ученицима је овај час био много занимљив. Научили смо много тога о угроженим животињама, вежбали енглески… Надамо се да ћемо имати још оваквих путовања.

Мистери Скајп: Србија – Грузија

17760845_10209609858024323_7535268103807884308_o

Марија Козодер

   Ученици широм света упознају се, друже и уче играјући игру Мистери Скајп.

   У петак 31. 3. 2017. одржан је час упознавања између ученика 7. разреда наше школе и ученика из Грузије. Дружење се одиграло преко Скајпа.  Учесници на почетку игре нису знали одакле су њихови другови. Игра се одвија тако што учесници једни другима постављају питања на које је могуће одговорити само са да или не. Циљ је да се што пре открије партнерска земља. Учесници су одговарали на питања о својој држави и о својој школи. На крају су показивали једни другима презентацију о својој земљи. Ми смо се похвалили природним лепотама наше земље и лепим школским двориштем. Они су нама показали њихово необично писмо. Ученици су разговарали на енглеском језику. У игри су учествовали ученици: Јован Кнежевић, Никола Мандић, Никола Ненадић, Вељко Јованчић, Арсеније Вранић, Алекса Нешковић, Ана Мијатовић, Милица Лазић, Радомир Ршумовић, Марија Козодер…  Час су организовали наставници Јелена Алексић, Душко Полић и Олгица Спасојевић. Дружење је протекло у опуштеној атмосфери. Ученици су уживали у дружењу, а уједно обновили географију, вежбали енглески, што је био и циљ овог угледног часа.

Балетским кораком до Беча

pix_0064

Тијана Дрндаревић    

   Била сам тако срећна када ми је наставница балета рекла да ћемо ићи у Беч на такмичење. Први пут сам добила соло тачку. Месецима сам се спремала вежбајући сваки дан. У глави ми је било само такмичење, а о Бечу нисам много ни размишљала.
     Када смо стигли, било је рано јутро и како сам погледала кроз прозор аутобуса, заборавила сам на такмичење. Задивили су ме величина и изглед прелепих грађевина и споменика. Кренули смо у шетњу Бечом са Трга Марије Терезије који је уствари прелепи парк између два огромна музеја: Природњачког и Културно- историјског. Стигли смо да обиђемо само Културно-историјски. Ту сам била одушевљена правим мумијама у египатском делу музеја, прелепим скулптурама у грчком делу, огромним уметничким делима Верласкеза, Рубенса, Рембранта и многих других великих сликара. Центар града је препун дивних катедрала, паркова и скулптура. Ту је и школа јахања, а кочије са дивним коњима чекају да вас провозају. Пролазећи поред парка са Штраусовом статуом, као да сам чула његов валцер „На лепом плавом Дунаву“.
   По доласку у хотел поново добијам трему због сутрашњег наступа. И тај дан је стигао. Наступи се одржавају на две бине. Много деце се такмичи, свуда око мене су шарени костими, а загревање је почело од раног јутра. Убрзо је дошло и мојих пет минута и прилика да се покажем у најбољем светлу. Имала сам осећај да никада боље нисам играла, а аплауз ми је то и потврдио. Узбуђено сам изашла са сцене где су ме чекали моји другари који су ме подржавали. Брзо смо се спремали за групни наступ, а у међувремену навијали за нашег јединог дечака у групи који је имао своју соло тачку. После завршених наступа је било велико ишчекивање проглашења победника у свакој категорији. Сви су већ били нервозни и напети. Када су прозвали моје име за треће место, била сам пресрећна, а још лепши осећај је био када смо освојили прво место сви заједно. Уморни и задовољни, отишли смо у наше собе.
   Сутрадан смо се већ нашли у вртовима хабзбуршких двораца који су нас оставили без даха. У дворцу Шенбрун највећи утисак на мене су оставиле Велика галерија која је веома раскошна, али и нешто скромнија соба у којој је велики Моцарт одржао свој први наступ са шест година. Вртови дворца Белведере су ме одушевили својом величином и прелепим фонтанама. Снежни алпски врхови су се видели са великог дунавског торња, а панорама Беча са великог точка у забавном парку „Пратер“.
      Овај прелепи град је оставио велики утисак на мене и надам се да ћу га поново посетити и можда освојити још неку награду.

Осмех на дар

s2

 Ана Стефановић

 „Један осмех не стаје ништа, а тако пуно даје…“ биле су речи које су 25. јануара отвориле ово књижевно вече. Још једно у низу успешно вече хумора, смеха и игре.
  Тема ове књижевне вечери је, као што и сам назив каже, осмех. Кроз шалу, поезију и песму показали смо публици колико је у данашњем суморном свету осмех битан. „Траје само један часак, али сећање на њега остаје вечно.“. Захваљујући нашој наставници српског језика Соњи Столић успели смо да реализујемо још једно вече вредно гледања. Вече испуњено смехом и љубављу употпунили су ђаци старијих разреда својим изведбама на имагинарној „позорници“ наставничке канцеларије. Ученици су добијали громогласне аплаузе након својих наступа међу којима су се нашле тачке „Циганин хвали свога коња“, „Нерадна жена“, „Вашар у Тополи“, „Прва љубав“, као и бројне рецитације. Осмех на лица публике изазвала је и песма „Није ме страх“ у изведби наставника Милана Зкатковића и ученице петог разреда Дуње Радуловић. У публици су се нашли многи наставници, родитељи, ученици и чинило се да смо успели да им бар на трен улепшамо то вече.
   Наш циљ је био да овом вечери пружимо публици незабораван смех и да их подсетимо да је осмех мали, али врло битан део наше свакодневнице, да чини богатим оне који га примају, а не осиромашује оне који га пружају.

Форум театар у нашој школи

20170126_124234

Исидора Петровић

   Форум театар представа је најпопуларнија техника која се користи данас у свету као „званично средство за социјалне промене“. Радња и ток представе се одвијају дефинисањем проблема које дотичу учеснике, а тичу се саме заједнице у којој живе. То могу бити проблеми њима блиских особа, неке мањинске групе али и њихови лични проблеми са којим се суочавају. Форум сцене су кратке сцене у којима је конкретно приказан проблем. Касније следи форумовање, најбитнији део у којем се приказују сцене и активира публика. Публика је активна, мења ток представе, износи лична запажања, закључке и утиске о ликовима и њиховим поступцима. Форум театар јесте својеврсна проба за реалност, често за испробавање решења, где се појединци оснажују да делују и суочавају са проблемима своје заједнице као и личним проблемима и потешкоћама.

   Захваљујући наставници шпанског језика Марини Јанковић и осталим другарима са ученичког парламента успешно смо реализовали представу „Како мама каже“ приказујући ђацима и запосленима проблем дискриминације са којим се свакодневно сусрећемо. Ина Заковић у улози маме Марковић ужасава се чињеницом да је у разреду њене ћереке девојчица у колицима. Бесна мајка одлази у школу строго захтевајући премештај те девојчице у друго одељење, како њена кћи не би „назадовала“. Настасја Даниловић пренела је улогу ћерке  великог срца и праве супротности мајке; спријатељује се са новом другарицом у колицима и спремна је да јој великодушно помогне како би се она што лакше уклопила у ново одељење. Лука Томић је тата који не придаје икакву пажњу овом догађају, не трудећи се уопште да уразуми мајку. Ту су и брат (Ђорђе Марковић), разредни старешина (Лука Матић) и школски психолог (Исидора Петровић) који неуспешно покушавају одвратити маму Марковић од њене сулуде идеје.

   Циљ ове представе био је подизање свести о темама и проблемима које често избегавамо. Захвални смо свима који су били присутни и исказивали своја мишљења и запажања. Редовним пробама и уложеним трудом успели смо приказати ову представу у најбољем светлу дајући свој максимум. Ово незаборавно искуство ће ми остати у лепом сећању јер смо овом представом пренели свима једну важну животну поруку.