Пријатељство у време друштвених мрежа – рад награђен на конкурсу

Овај рад награђен је на конкурсу Подружнице Друштва за српски језик и књижевност Златиборског округа.

NumeroUno-12.20.13-1024x573-600x335

Магдалена Чикарић

Нађа. Четрнаест година. Све стрепњом ишчекује први дан школске године. Долази из другог града. У овом нема пријатеља. Прилично повучена, тиха, жељна искреног разговора и нових познанстава. Већ дуго живи у свом виртуелном свету званом друштвене мреже. Тамо је научила да се не може веровати фотографијама, објавама и написаним речима.

Лука. Четрнаест година. Бескрајно духовит, паметан, брижан. Омиљен у свом разреду. Колико год му то пријало, увек му је недостајао неко ко би га у потпуности разумео.

Први септембар. Понедељак. Нађа и Лука су у истом разреду. Он први дан проводи у смеху и шалама са старим друштвом. Она, прилично узбуђена, покушава да се уклопи у нову средину. Он кући креће са осмехом. Она помало тужна.

Вече. Нађа листа Инстаграм. Лука избацује фотографију одељења на којој је и она. Она дуго размишља шта да напише. Скупља храброст и пише: „Слика је заиста лепа. Мислим да се нисам најбоље снашла“.  Он јој, после охрабрујућих речи, нуди помоћ. Позива је у обилазак града. Нађа са одушевљењем прихвата. Од тога дана постали су нераздвојни.

Пронашли су једно у другом баш онај делић који им је био потребан да би били потпуни. Имали су заједнички профил, заједнички смисао за хумор. Имали су заједничке идеје. Страхове. Радости. Наде. Жеље. Створили су нове успомене. Шта мислите, да ли је пријатељство прешло у нешто више? То само њих двоје знају.

 

Једна прича

Мартина Мрдак

writing

Књига живота

Писала је сваки дан. Упорно и вредно се трудила да опише све дивне, али и оне непријатне тренутке у свом животу. Сваки дан, нови редови.
И када је чекала родитеље да дођу по њу након школе, писала је. Када је усхићено гледала хаљину за матуру, писала је. Када је нервозно грицкала оловку пред испит, исту је употребила да пише о томе. Папиру је, као најбољем пријатељу описивала све; од јутра па до вечери. И када би била незадовољна нечим, можда избором речи, или пак рукописом, поцепала би папир и почела све изнова. Обожавала је то. То како над папиром и оловком има контролу коју нема над својим животом.
Пажљиво бира речи, али не може бирати тако дуго у разговору. Обрише грешку, а у животу их је врло тешко макар и исправити, а обрисати: немогуће. Када се удала, писала је.Када је дошла са кћерком из породилишта, писала је. И тако сваки дан: нови лист.
Није звала то дневником. Сматрала је да је дневник за малу децу… Не, ово је било нешто дубље, значајније. То је постала неизбежна навика. Понекад, када не би имала папир, писала би на длан, и држала стиснуту шаку све док не би преписала на папир, како људи не би помислили да је неозбиљна па још пише по рукама…
Када је удала кћерку, писала је. Имала је времена на претек, остарила је, а сећа се као јуче да је било, њене матуре! И често се присећала свега што је прошло, јер је некада мислила само на оно што може доћи.
И тако дан по дан, лист по лист, одлучила је. Дозволиће да њена Књига живота, како ју је звала, буде прочитана од стране неког ко није она. Није то била лака одлука. Тек тако дати сва своја осећања, сузе, радости, догадјања и мисли! Било је тешко, али је књигу показала својој дугогодишњој пријатељици. Неколико дана касније десило се нешто о чему није ни маштала. Знала је да је њена другарица тврдоглава и на своју руку, али не толико да би однела њену књигу у издавачку кућу. И убрзо је добила понуду за штампање књиге, на њој је остало само да прихвати. Или можда и одбије…
Размишљала је дуго…Шта би се десило ако би неко прочитао њену драгоцену, тако дуго чувану књигу? Одушевио би се можда, и не би му било доста. Желео би још, други део, макар и наговештај… Али она нема више о чему да пише… Па зато…
-Не – рекла је и узела назад своје рукописе из руку збуњеног издавача. Док ју је носила кући, имала је осећај као да у наручју носи цео свој живот! Диван је то осећај био за њу! Задржаће књигу само за себе, јер то је њен живот!

Али нису сви мислили као и она:
-Али, пропушташ шансу живота!- Убеђивао ју је супруг.
-Не, не пропуштам ја шансу живота, већ грешку живота! – И ту се дискусија завршила…
Сутрадан, поносна на себе и своје одлуке, узела је нови лист и започела:
„Јуче сам добила једну врло чудну понуду. Одбила сам је, наравно…“

Морамо ли баш увек поштовати правопис?

Софија Симићевић, Тамара Тешић

57f96b04-c80a-49ba-98a3-433af11bcc38-1ac81011927f.small

Поставили смо питање својим друговима:  Треба ли поштовати правописна правила у неформалној комуникацији (на друштвеним мрежама, у преписци са пријатељима)?

Ово су одговори које смо добили:

  • По мом личном мишљењу, за преписку са друштвом или у неслужбеном разговору, потпуно је нормално не придржавати се правописа. У реду је не користити знаке интерпункције, такође и не почети реченицу великим словом јер, што се каже, „наши смо“; нико вам то неће замерити, нити ико гледа ваш правопис, суштина је у ономе што напишете. Сматрам да се ипак и у томе мора контролисати, неке основне речи као што су: „не знам“, „да ли“… морамо се трудити да одвајамо и покажемо то основно знање. На пример, када желимо да пошаљемо свој резиме уз пријаву за посао, наравно да ћемо пазити како ћемо се показати кроз њега, да ли ћемо испоштовати правопис и задовољити све што се тражи јер желимо да будемо примљени. Са друге стране, када желимо да позовемо некога на кафу, нећемо бринути о томе како смо то урадили јер нам је само битно да је та особа примила наш позив, она такође неће гледати наш правопис већ ће је занимати шта желимо да кажемо. Наравно, уколико се са неким осећамо угодно да слободно и отворено причамо, неће нас бринути правопис, док са непознатом особом или надређеним не можемо тако разговарати јер изгледа као да не показујемо поштовање. Да, сматрам да је потребан, али не морамо га се придржавати када није неопходно.

  • Сматрам да је потребно поштовати правопис и придржавати се правила. Ако комуницирамо са пријатељима, мислим да није толико битно да поштујемо правопис. Треба поштовати свакако нешто основно, као на пример: „не знам“. Ако је комуникација са старијим особама, моје мишљење је да би требали да поштујемо правописна правила. Ми као деца треба да гледамо старије као ауторитет и да се опходимо са њима у складу са тим, зато би требало да се придржавамо правописа. У мом случају, ја се трудим да се придржавам правописа, не везано за то са ким причам. Дешавају се некад грешке у писању када погрешимо неко слово, али мислим да томе не треба давати велики значај.

  • Да, важно је поштовати правопис у неформалним ситуацијама, а посебно у формалним ако желимо да оставимо добар утисак. Јер, то је одраз писмености. Зашто писати неправилно ако знамо да није добро и ако можемо другачије? Мислим да се кроз преписке на друштвеним мрежама врло лако може проценити колико је некој особи од важности да испоштује правописна правила, и мислим да то утиче на мишљење које градимо о некоме. Мени је важно, тако показујемо наше знање (незнање), остављамо неки утисак, док у свакодневном разговору то не долази до изражаја. Треба се трудити да пишемо правилно и у формалној и неформалној комуникацији.

  • „Nmg danas dali mozes sutra?“

    Ово је једна неправилна и непотпуна реченица, зар не? Особа која је ово писала сигурно не зна правописна правила, или зна, али их се просто не придржава. И то је данас велики проблем. Већина људи се у неформалним препискама са пријатељима, породицом… не придржава правила. Сматра да нико неће обратити пажњу на то. Али не разумеју да их данас неће много људи исправити, већ ће мишљење задржати за себе. И најважније, треба се придржавати правописа због себе, свог напредовања у том погледу, јер, као што је Дуња рекла, када шаљемо пријаву за посао, факултет… Морамо поштовати правила како бисмо се што боље представили.

  • Мислим да није толико важно да поштујемо правописна правила при дописивању са пријатељима. Наравно не можемо толико занемарити правопис да неке речи пишемо састављено као „у реду“ или „не знам“, али по мом мишљењу је океј ако не користимо знакове интерпункције. Ја лично не поштујем сва правописна правила у неформалној комуникацији, али ако неко са ким се дописујем направи грешку, на пример напише „да ли“ састављено или почне питање са везником јер, исправим га. Нисам перфекциониста, али сматрам да се требамо придржавати неких основних правила. При формалној комуникацији односно када шаљемо мејл наставнику или некоме ко је важан требамо да пазимо на правила јер тако остављамо утисак да смо одговорни и писмени. Али мислим да нема разлога да се тако дописујемо са нашим пријатељима јер таква комуникација звучи превише круто и уштогљено.

Мој дневник у изолацији

a1

Јелена Милошевић

Понедељак, 27. април 2020. 
Драги дневниче,   
Напољу дува благи поветарац. Док дува, сећам се као да односи позитивне мисли о свему овоме што се дешава по свету. Из дана у дан осећања ми се брзо мењају. Јуче сам мислила да је све ово готово, али када сам боље размислила, и није баш. А већ данас се осећам тужно и неиспуњено. Недостаје ми дружење са другарима. Да би одвукла мисли са овога почела сам да читам онлајн анимиране стрипове на енглеском. Тренутно читам стрип по имену „I love you“. Досаду убијам тако што радим и фокусирам се на ствари које волим, као што су цртање, мода и учење о свемиру. Већину дана проводим учећи и трудећи се да озбиљно приступим датим задацима. Сада седим на тераси и гледам у тако чисто и тамно небо пуно звезда, и месец који као да их предводи. Ослушкујем како заправо у граду може бити тако тихо и мирно без имало људи. За сада се одјављујем,

 Твоја Јелена

Уторак, 28. април 2020. 

Драги дневниче,
Ново питање ми је ушло у главу. Како ћемо се понашати када све ово буде готово? Мислим да ће се многи људи променити, али да ли ћу и ја? Ових дана све се више присећам успомена из школе, гледајући слике, и размишљајући да тада нисмо били свесни шта се све може десити за тако кратко време. Опет дубоко у мени видим наду и спас из ове ситуације. Још увек осећам неку тугу и усамљеност као да ми је одузето пола мене. Данашње учење је било мало напорно, али покушавам сваки дан, на што више начина нађем занимацију. Одлучила сам да данас цео дан проведем напољу, што и јесам. Са сестром сам се договорила да задајемо једна другој изазове које морамо урадити за тај дан. Изазов је био да направим 20 000 корака, то ми је уједно била одлична активност током карантина. Небо ове ноћи није чисто и сјајно као што је било јуче.

Твоја Јелена

Среда, 29. април 2020. 

Драги дневниче,
Знате какав је осећај када нешто толико ишчекујете? Ја се управо тако осећам чекајући да прогласе да је ово готово. Када сам видела да напољу пада киша, мислила сам да ће цео дан бити тмуран као и ја, али када се после огласило сунце све се променило. Данас као да је усамљеност ишчезла из мене на један дан. Ипак не могу себе лагати да ми не недостаје друштво. Имам баш чудну навику слушања тужних песама. То ме некако смирује и тада осетим као да сам изгубљена у неком свом свету где постојим само ја. Одлучила сам да ћу данас имати „Spa day“. Припремила сам 2 маске за лице и омиљену серију и уживала. Имала сам мање домаћег тако да сам то урадила без проблема. За мање од месец дана ми је рођендан. Много сам узбуђена.                                                                                                     

Твоја Јелена

 Четвртак, 30. април 2020. 

Драги дневниче,
Осећам да ће ово све отићи, али ће се поново вратити као талас, али смо ми ти због којих се то може десити. Данас као да сам успела да побегнем од непријатних мисли и искористим овај дан на најбољи могући начин. Обузела ме је нека узбуђеност и срећа, и када бих хтела то променити не бих могла. Хтела сам да будем креативна и да направим нешто ново од ствари које сам имала код куће. Испало је много боље него што сам очекивала, а то је била силуета месеца са  исеченим неправилним облицима. Поред овога хтела сам истражити нова места која бих волела да посетим. Ако вам кажем да бих желела да моја кућа има такав ентеријер, не бих вас лагала. На крају свега са сестром сам направила „Movie night“. Погледали смо филм „Inception“, и радо бих га препоручила јер није филм којег бих ја одабрала да гледам, али ми се свидео.

Твоја Јелена

a2

Мој дневник током пандемије

Дуња Радуловић

Crying earth wearing mask on blue sky background

петак, 1. мај 2020.

Драги дневниче,
Када упоредим сам почетак изолације и данас, могу да уочим огромну промену. На почетку је то била усамљеност, нервирање, само гушење од затвореног простора, поготово са људима са којима не могу да издржим дуго, а да се не посвађам. Сада сам јасно увидела где грешим, мој проблем био је у мојој глави; схватила сам да уколико почнем другачије да размишљам и да се понашам, овај карантин би можда могао да прерасте у нешто добро. Потпуно је нормално да ми превише недостаје друштво и здрав разум неког са ким се слажем али, наравно, све има своје недостатке. Почела сам да размишљам о томе како сам се, пре ове ситуације, на неки начин, давила у обавезама. Дан је био пренатрпан, а глава само што није пукла од претераног размишљања и организације. Међутим, вероватно најбоља ствар која је тад могла да ми се деси, јесте ова изолација. Схватила сам колико значи имати слободно време, време које можете посветити себи, стварима које нисте обавезни да радите, већ које бисте желели да радите у слободно време кога сада имате на претек. Колико значи имати осам сати чврстог сна, не размишљајући о томе кад треба да устанете или кад треба да заспите! Не знам шта се то пробудило у мени да свако јутро идем на трчање и да ми супер иде прављење колача. Данас сам као и претходних дана, без размишљања о обавезама, цео дан читала књигу која се испоставила превише занимљива да једноставно не могу да прекинем да је читам. И по први пут у ова два месеца, касним са једним од домаћих јер сам се превише удубила у ту исту књигу, али то је у реду јер ће ми наставник вероватно прогледати кроз прсте ако се извиним. Од часова на телевизији сам одустала, јер ми се спава кад их слушам. Мада и то је у реду јер имам своје уџбенике који ми већином објасне све што не разумем. Углавном, то је све што сам имала да кажем, а сад морам да се вратим својој књизи.

субота, 2. мај 2020.

Драги дневниче,
Она књига коју сам јуче прочитала, разочарала ме је својим крајем; писац је вероватно знао колико мрзим несрећан крај па је зато написао и други део те књиге, само да би на мени профитирао. На његову срећу, пала сам на његов план и наручила други део преко интернета, а у међувремену сам се посветила читању једне много другачије књиге коју сам позајмила од рођаке. Наиме, никад нисам читала хорор књиге јер сматрам да не остављају исти ефекат као филмови, али ме свакако интригирају и зацртала сам да ћу изаћи из својих граница комфора и прочитати је. Скоро сам схватила да ово слободно време треба да искористим читајући јер је то стварно најбољи начин да убијете време. Првих десетак страна чине се и више него занимљиве, али ми мисли лутају на сасвим другу страну па сам одлучила да је оставим док не бих сасвим могла да се у њу удубим. Ближи се слава, а ми је наравно нећемо славити, што мени представља олакшање јер ко ће је спремати и распремати? Мада, свакако ћемо правити неки ручак за нас у кући па се насмејем размишљајући о храни. Распремајући собу данас, нашла сам свеску у коју сам писала своју сопствену књигу у петом разреду. Мало је рећи да ме је срамота изјела, али било је занимљиво сетити се неких ствари. Као једна од свакодневних мисли, провуче ми се кроз главу и када ће се све ово завршити јер стварно умирем за слободом и друштвом. Због својих не тако широкоумних схватања моје породице, из куће нисам изашла већ месец и по дана, не рачунајући двориште и ближу околину. И, иако најчешће волим да будем сама, само размишљање о томе да не могу да видим никога, представља ми фрустрацију и у мене увлачи нервозу. Писање о овоме ми чини ситуацију још већим теретом, па ћу прекинути и отићи да покушам да наставим са књигом. До сутра…

понедељак, 4. мај 2020.
Драги дневниче,
Данас сам одгледала филм који је добитник Оскара и веома хваљен, мада мислим да је мало превише за мој укус. За разлику од већине дана у којима себи нађем занимацију, данас сам била прилично уморна и нерасположена. Све више ми недостаје друштво, слобода, па чак и школа. Још више почиње да ми се чини да се један дан понавља изнова и изнова. Сваки дан радим домаћи, идем на трчање, излежавам се и гледам филмове, сваки дан може се чути телевизија која будно извештава о вирусу, о броју заражених и изолацији. Мада се телевизија труди да сваки дан обезбеди нешто занимљиво за гледање, да одвуче људима пажњу и задржи их у кућама, ипак је човекова природа надвладала и све о чему размишља је када ће моћи напоље. Тако и ја, као да ми у глави откуцава сат. На крају дана све се своди на исто. Иако је требало одавно, тек сад почиње да ме замара и почињем да се осећам како ћу се сваког тренутка распасти. Али, позитивне мисли, све ће на крају ово проћи. Ваљда.

Мој дневник у изолацији

Snapchat-1181713148

Софија Симићевић

27. 4. 2020.

Драги дневниче,

Пошто сада боравим код куће, више свет не гледам површно. Обично бих се фокусирала на школске обавезе које треба да извршим, док би окружење и природа у којој се налазим били замагљени и мање важни за моје око. Сада је то другачије. Драго ми је што имам двориште које могу да максимално искористим. Дане проводим напољу љуљајући се на великој, породичној љуљашци док читам књигу. Волим да некад и седнем за сто напољу, док ме дрво штити од сунца и ствара хлад, па за промену, на такав начин учим. Али, активност коју највише волим да радим у дворишту јесте да се шетам и посматрам цвеће из различитих углова. Раније сам мање времена проводила у кући, самим тим и у дворишту, па  нисам ни примећивала колико различитих боја краси моје двориште. Цветови вишње и јабуке се шуњају испод лишћа које преовладава на дрвету, маслачци које маме пчеле из ваздуха и суседних дворишта, безброј малих сићушних цветића различитих боја посађени по бакином распореду, али једна биљка коју сам случајно срела погледом. Кинеска дуња. Њени цветови јаке розе боје уједначени су са њеним малим лискама. Њено мало стабло је смештено у угао дворишта, чиме је његова лепота недовољно искоришћена. Одувек сам знала да постоји и да ту налази, али цвеће никада нисам схватала као нешто што је битно и значајно. Сада не мислим тако. Сада моје око гледа на то дрво тако да се оно налази у фокусу. Ти цветови, латице… као да садрже резервну срећу. У каквом год негативном расположењу да си, само је потребно да га погледаш и истински га осетиш. Ведрина, радост и позитивне емоције као да само излазе из његове лепоте која ти измами осмех када си тужан, смири те када си нервозан и љут. То цвеће… једноставно ти промени боје у дану који проживљаваш, као да се у тим латицама крије срећа и бескрајна ведрина. Захваљујући оваквим условима, цвеће гледам потпуно другим очима. Они нису више замагљени део моје фотографије, него у центру ње.

29. 4. 2020.
Драги дневниче,
Морам да ти кажем да сам била вредна данас. Спремала сам вечеру. То су биле пилеће тортиље, а породица је њима била одушевљена. По први пут сам закорачила у свет кувања који је заправо диван. Боје, укус, изглед није једино што ме је привукло кувању. Породица. То сам спремала својој породици, са којом сам делила те тренутке док смо вечерали заједно јело које сам спремила. Те тортиље су сачињене не само од пилетине, зелене салате и осталог, већ и од љубави које гајим према својој породици. Сва јела која настају настају због укућана. Зашто сви воле велике празнике? Јер сте у својим домовима док делите будуће успомене са породицом. Диван је осећај кувати за породицу. Трудићу се да убудуће још више нешто спремам.

30. 4. 2020.

Драги дневниче,

Један дан у недељи користим за опуштање. У активности које обављам тог дана сврставам ствари које највише волим да радим. Овај дан је један од тих. Ујутру, када сам устала, искористила сам време које сам поделила са својим млађим братом. Проширила сам му његов, још увек мали вокабулар, јер има тек нешто више од годину и по дана. Након тога сам га успавала, а ја сам се мало више посветила себи: обављала сам обавезе везане за школу, а након тога сам гледала своју омиљену серију, “Вампирски дневници“. Убрзо сам схватила да ми ускоро почиње регуларна настава преко телевизије, па сам брзо наређала књиге на сто и препустила се лекцијама. Након завршене наставе, појела сам воћну салату са мамом и братом. Схвативши да ово слободно време не сме превише да ме опушта, села сам за сто и обављала домаће задатке везане за српски језик. Након завршене причаонице, вечерала сам са својом породицом, успут размењујући најновије информације о новонасталој ситуацији. Оно што планирам за вечерас јесте да се окупам и очистим своје лице. Највише волим овај део, јер саперем сву прљавштину и све лоше емоције и тренутке са себе. После се осећам као нова особа спремна за нове животне изазове. Крај дана завршавам читањем књиге, затим изгасим лампу која ми је осветљавала књигу, оставим књигу на сточић поред кревета и утонем у сан. 

Snapchat-478080357

Снага уметности

ray-lense-balerine3

Сара Јеверичић

   Чар уметности испољава се на различите начине – као слика, музика, игра.
Балет је игра која својом грациозношћу очара сваког гледаоца. Осим грациозношћу, она влада и драмом. Балерина, играчица у белом, подсећа на пад снежних, сјајно белих пахуља. Савршен низ корака, окрета, скокова посипа бели сјај који сваког следећег тренутка све више опчињава гледаоца. Изгледа као да му говори: ,,Гледај још.”
   Уметност има велику снагу. Она омогућава уметнику да изрази своја осећања, да другим људима упути неку поруку, да их подстакне размишљање, да развесели или разнежи. Понекад је тешко дотаћи срца других, али баш у томе је чар и снага уметности. Она може победити и смрт јер чини да уметници кроз своја дела постану бесмртни. Ако заиста волимо то што радимо, када схватимо да нам је живот при крају, те последње тренутке провешћемо радећи оно што волимо и што нас испуњава. Уметници тако цео свој живот посвете уметности, а иза себе оставе креације којима ће се људи дивити, разгледати, коментарисати. За мене је уметност креација у којој можемо видети осећања уметника. То су очаравајућа дела која сваког гледаоца занесу својим сјајем.

   Уметност која се мени највише допада је музика. Она пружа могућност да се ограниченим бројем тонова и мелодија створи безброј различитих композиција. Пружа могућност за креативност, али и прати човека и када је срећан, и када је тужан. У њој човек тражи утеху, али јој се окреће и када нешто прославља.
  Живот уметника је леп, јер уметници заиста воле то што раде. Кроз таленат испољавају осећања и креативност, упознају различите делове света, уче их, друже се са другим уметницима. Имају ту привилегију да својим делима утичу на друге људе, да друге инспиришу својим примерима. Ипак, да би били успешни, морају напорно да вежбају, да и своје слободно време посвете уметности да истрпе критике и буду упорни како би остварили своје циљеве.
Уметност има значајну улогу у нашем животу јер нам пружа прилику да уранимо у свет маште уметника, да уживамо у даровитости других. Инспирише многе, подстиче на размишљања и оставља наслеђе неким будућим генерацијама.