3. Одрасли и ми: да ли се разумемо?

eyerolling1

Мартина Мрдак

Нема шансе! Никако! Не, не и не! 

Тако много одричних одговора, и још много више других речи које, верујем, никад не би стале на овај папир.

За родитеље могу да кажем да су нека чудна врста. И засигурно ниједан научник неће успети да објасни и разреши дилеме које ми деца имамо и које ће нас мучити још дуго. Зар је могуће да су они заборавили како је то бити дете? Можда неки родитељи и даље те успомене чувају брижљиво у себи како би их подсећале да буду мало попустљивији према деци, али то никако не важи за моје родитеље. Понекад помислим како они никад и нису били деца. Била сам убеђена да нико не може изговорити толико одричних одговора као што може моја мама, али нисам била у праву. Надмашио ју је мој тата.

Да ли се разумемо? Не. Не знам да ли ја говорим неким другим језиком за који моји родитељи никада нису чули, или је обрнуто. Њихове реакције на моје поступке? Никада нису задовољни. Шта год да урадим, било добро или лоше, они увек реагују исто. А сигурна сам да су и они у детињству правили исте грешке као ја.

Реченица која увек изнервира сву децу јесте „Ова данашња омладина!“ Оно што је чудно, сигурна сам да су је наши родитељи научили од својих родитеља. 

Можда су родитељи само љубоморни на нас јер смо ми деца, а они одрасли.

 

 

2. Одрасли и ми: да ли се разумемо?

2016-12-06-s3-grant-project-logo

Дуња Радуловић

Не, не разумемо се. Одрасли и ми, деца. Ми ћемо увек бити срећнији од њих, док не постанемо и сами одрасли.

Много је тешко разумети се са неким ко је живео у другачијем времену. Некога за кога је данашње опхођење било незамисливо. Тешко, али не и немогуће. Да бисмо се разумели, потребна је толеранција, разговори, чега данас мало има између одраслих и деце.

Деца су деца, детињаста и неозбиљна. Немају проблеме у животу, не плаћају рачуне, воде занимљив и безбрижан живот. А одрасли? Досадни, увек напети и намргођени, увек мисле да су у праву и да све знају најбоље. Можда да деца остану деца, а одрасли одрасли; можда и нема потребе за спајањем различитих светова, све док то није неизбежно. Постоје многа деца која су зрелија од појединих одраслих. Такође, много је одраслих који су детињастији од деце. Можда је и боље да разговарају са онима који су на истом степену зрелости.

Сви смо ми одређени границама које нам не дају да видимо даље од сопствених уверења. И нико не покушава да то своје мишљење промени. За разумевање је кључан разговор. И зато, када добијете прилику да разговарате са неким, искористите је паметно и померите ваше границе бар за пар корака. Само да видите како је то бити одрастао, или се присетите како је то бити дете.

Не, не разумемо се. Одрасли ће увек бити одрасли, док се не сете како је то бити дете. Подсетите их повремено на то.

Одрасли и ми: да ли се разумемо?

859c22ca21914e5cae55f37cb3437fc5.width-266.original

Мина Филиповић

Понекад помислим да су одрасли дошли са неке потпуно друге планете. Често се запитам да ли се уопште труде да нас разумеју.

Одрасли се понекад понашају као да не знају како је то бити дете, заборављају чињеницу да су и они имали можда чак и исте проблеме као и ми сада. Говоре о томе како знају све, а питам се где ли је онда нестао тај трачак разумевања. Понекад се не потруде чак ни да нас саслушају. 

Али, колико год их критиковали, морамо признати да се ни ми не трудимо њих да саслушамо и разумемо. Не помишљамо на то да нам они само желе добро. И док ја причам о својим проблемима, не размишљам о томе какви све проблеми њих тиште. 

Али, иако понекад не разумемо одрасле, као ни они нас, у тешким тренуцима смо увек ту да се разумемо и помогнемо. Ми смо једна половина, а одрасли друга, и заједно чинимо једну целину, некада пуну неразумевања, али и пажње и неизмерне љубави. Иако се понекад не слажемо и не разумемо, мислим да је све то ипак нормално.

 

 

Изложба преклапалица

pkl4

Сара Јеверичић, Сара Марјановић

Ученици нашег одељења V2 су 12. 6. 2019. год. у холу школе поставили изложбу преклапалица које су сами направили.

Хтели смо да на сликовит и занимљив начин представимо књиге које смо прочитали. Желели смо да наши радови инспиришу остале ученике да отворе магични свет књига, пробуде машту и што више читају. Књиге смо бирали сами, а неке од омиљених су: Мој дека је био трешња, Кад сам био мали, Звезда ругалица, Циркуске ципелице… Радови садрже занимљивости о писцима, игре меморије, питалице, лепе мисли, илустрације ликова. Највише пажње привукли су велики радови са више слика и јарких боја.

Изложба је привукла велику пажњу ученика наше школе, а ми смо задовољни нашим радовима и трудом који смо уложили.

Трећа награда на конкурсу „Креативна чаролија 2019.“

Богдан Дрндаревић

61149096_2252527008319984_4449302878447730688_n

Моја мрежа пријатељства

   Пријатељ је неко ко те разуме, неко ко верује у тебе, неко ко те храбри, подржава, има неколико који чине наш живот богатијим и лепшим.
   Ја имам неколико правих пријатеља. Стекао сам их још у најранијим данима, у вртићу, а касније и у школи. Познајем их колико и себе. Верујем им и увек могу на њих да се ослоним. Они су слични мени. Имамо иста интересовања, заједно се играмо, поред њих се осећам удобно и срећно. Почели смо дружење као баш, баш мали, тада нисмо ни ходали, ни причали како треба. Развили смо однос оданости и блискости, без љубоморе, без несугласица и без зависти. Можда је то зато што смо још деца, што до сада нисмо у том дечијем свету наишли кроз животне замке и препреке, ишто немамо разлога да будемо себични, и љубоморни и завидни једни на друге. Надам се да ће се наше проијатељство наставити и даље јер прави пријатељи су попут бисера вредни, ретки и драгоцени. Пријатељство се не стиче преко ноћи, дуго се гради, а са правим пријатељима проведеш цео живот. Неколико пријатеља сам стекао у школи. И ако не учимо више заједно, и даље се чујемо, видимо, дружимо када нам то време дозвољава. У међу времену у новом разреду добио сам и неке нове другаре али не могу рећи да су ми баш прави пријатељи јер се још увек не познајемо добро. Надам се да ћемо се током заједничког школовања боље упознати и да ћемо дружење наставити и у будућности, јер права пријатељства не наилазе на препреке, али ако до тога дође, са лакоћом се савладају. За мене пријатељство има велику вредност и велику важност.

   Човек је богат онолико колико има пријатеља, али оних правих и оданих. Меки од мојих пријатеља су прешли у другу школу, одселили се у другу државу, али колико год да су далеко, увек су у мојим мислима и срцу. Сутра када одрастем, кад кренем у средњу школу или факултет, вероватно ћу се и од осталих пријатеља раздвојити или од њих удаљити, али ако је наше досадашње пријатељство било право оно ће трајати упркос свему, јер прави пријатељи су део тебе заувек.

Седам дана без мобилног телефона

ThinkstockPhotos-489340588

Софија Симићевић

 Чини се помало немогућим, али мислим да ништа није немогуће. Волим  изазове, па зашто не бих прихватила овај? Мислим да ће ово бити веома узбудљиво…

1. дан:

Осећам се несигурно. Јутрос сам на путу до тренинга неколико пута опипавала џеп. Ствар навике. Телефона није било, и увек бих се мало успаничила док се сетим да радим експеримент, и да га заправо зато нисам понела. Било ми је у неким тренуцима и досадно. Читањем књиге сам покушала да разбијем досаду, али сам и даље осећала да је телефон оно што ми треба. Мало сам замишљена. Размишљала сам о животу, тузи, мало се загледала дубоко у себе, што бих иначе веома ретко радила.

2. дан:

Схватила сам да ми телефон одузима много слободног времена. Цело вече сам имала на располагању и осетила сам задовољство  што сам кренула да радим овај експеримент. Ни једног тренутка се у школи нисам осетила одбачено. Док су ме другари питали: “ Како си могла да прихватиш овакав изазов?“, ја бих им одговорила да није тако тешко као што звучи. Све више мислим да је ово супер идеја. Једва чекам остале дане и моје реакције

3. дан:

Осећам се чудно. Као да га нисам користила неколико година, а не неколико дана. Осећам се као да друштвене мреже више не постоје, да сам изгубљена негде у времену и простору и нисам у току шта се све дешава са мојом генерацијом. Али осећам да ме овај недостатак телефона чини слободнијом особом, да сањам своје снове и да друштвене мреже нису једине које могу да буду у нашем животу. Осећам се слободно.

4. дан

Осим приступа друштвеним мрежама, смисао телефона је и комуникација, и зато осећам благу одсутност од комуникације са људима. Као и сваки дан, разговарала сам нормално са свим другарима, наставницима, породицом, али сам тужна што не могу ни са ким да се чујем преко телефона. Као да сам у срердњем веку!

5. дан

Тако ми недостаје телефон! Овај изазов ми се некако превише одужио. Са једне стране, једва чекам да могу поново да рукујем телефоном, а са друге стране се плашим да од те жеље не постанем толико зависна да ћу имати веома мало времена за слободне активности ван телефона. Примећујем да имам потпуно другачији став према овом изазову у односу на остале дане. Покушавам да вратим старо мишљење.

6. дан

Прошао је још један дан. Моје другарице кажу да не могу без њега ни дан, ни пола дана, па чак ни сат. А ја у себи мислим да сам задовољна колико сам постигла. Мислим да је шест дана сасвим довољно да докажем да заправо нисам ни била толико зависна колико сам мислила.

7. дан

Морам признати да ми је жао што се овај изазов завршава. Променио ми је поглед према друштвеним мрежама, ослободио ме неких негативних мисли, и коначно, показао ми да друштвене мреже нису центар наших умова. Другачије гледам  на свет.

  Из овог искуства извукла сам неколико битних порука: да не треба одустајати и да све можемо ако то заиста желимо, да нису друштвене мреже најбитније ствари у животу, и на крају крајева, да телефон није најбитнија ствар у животу. Ако су људи пре неколико деценија и векова успели да живе без телефона, можемо и ми, па макар на недељу дана.  

На изложби „Био једном један лаф“

drad3

Софија Симићевић

   У нашем граду је овог октобра била изложба посвећена Душану Радовићу, која је представљена у Клубу младих. Наставница српског је повела све заинтересоване: једно одељење шестог разреда, неколико петака и неколико седмака.

     Када смо стигли, дочекали су нас папирни облаци окачени о кишобран који виси о плафону. Сваки од њих садржао је по један афоризам овог песника. Одломци и слике његових песама, плакати са његовом биографијом били су свуда по зидовима. Библиотекар Младен нас је увео у његово детињство, тумачио афоризме, песме и доживљаје, док смо га ми са великом пажњом слушали. После смо читали афоризме и објаснили њихова значења. Највише су ми се допали: „Свако има неког кога нема“, „Кад је неко глуп, не можете му то то  ни доказати“, „Родитељи, туците своју децу чим видите да личе на вас“ и „Потребни смо једни другима. Лакше је нама кад знамо да и вама није добро.“ Неки афоризми су духовити, неки тужни, а неки говоре о ситуацијама које смо доживели и присећамо их се. Потом смо читали његову биографију и занимљивости. Рођен је 1922. године у Нишу, био је навијач Партизана, а из његових дела сам закључила да је више поштовао децу него одрасле. Његови пријатељи били су Десанка Максимовић, Стеван Раичковић. Водио је емисије: “ Београде, добро јутро“, „На слово на слово“. Био је уредник листа „Полетарац.“ На самом крају смо разговарали о томе шта смо ново о њему научили, који афоризми су нам се највише допали, и која његова дела знамо: “ Плави зец“, “ Капетан Џон Пиплфокс“, „Био једном један лав“, „Тужна песма“. Пуни утисака, вратили смо се назад у школу, успут размењујући мишљења о изложби.

     Драго ми је што сам сазнала нове чињенице о нашем великом песнику, и волела бих када би било више изложби о нашим књижевницима, јер су они допринели нашој богатој култури.