Оно што мене чини срећном – одбојка

Милица Јеверичић

 

    Знате тај осећај, када ваш свет стане на тих неколико минута, или на сат времена? То време користите за нешто што волите, што вас испуњава, што вас чини срећним. За мене је то одбојка. У спорту сам цео свој живот. Кад сам била мала, код мене се јавила посебна љубав према спорту. Кроз различите утакмице које сам пратила на телевизији и уживо схватила сам да је одбојка нешто што код мене буди узбуђење, адреналин који ме разиграва.

   Спорт вас чини другачијом особом, поготово ако се ради о тимском спорту. Постанете комуникативнији, схватите корист тимског рада и поштовања према тренерима, дружења са са играчима, и све без физичког контакта. Одбојка је заиста најлепши спорт.

   „Упијач, Милице, скочи више, више колена, блок, блок!“ Тренерове речи ми одзвањају у глави сваке ноћи, сваки дан. Трчим из школе, тренинг је за 30 минута. Улећем у кућу, грабим торбу. Излазим из свлачионице и пружам поглед ка терену наше спортске хале. Мисли ми лете кроз време, сећам се. Сећам се свих утакмица, свих падова, свих суза које смо моје саиграчице и ја пролиле овде, на овом терену, зноја и свих последњих атома снаге које смо уложили у нешто, нешто за шта мислимо да се вреди борити. Сећам се свега, сећам се да сам хтела да одустанем, да се одрекнем свега. Али, како је Ле Брон Џејмс једном рекао: “ Није битно колико пута човек падне, битно је само да ли устане“. Знам да би било која моја одлука била подржана од стране мојих саиграчица, али оне су главни разлог што нисам одустала. Одбојка ме је научила да се борим за себе, своја права, да се ништа не доказује речима, већ делима. Једна лопта, шест нас, цео свет се зауставља. Размишљам само о томе, лопта мора савршено да упадне дизачу у руке, да нападнем из све снаге, јер напад је најбоља одбрана. Ниједна лопта није јака, само брза, све тренерове речи ми пролећу кроз главу у том тренутку. Знам и да, иако направим грешку, то није велика ствар, јер одбојка је спорт у којем у сваком тренутку све ствари могу да се промене; ништа није сигурно, победник лако постане губитник. Тако је и у животу, радост коју осећате, те лептире у стомаку када успете да урадите нешто, нешто за шта сте се борили, бацали, падали. Ниједан осећај није добар као тај, као да вам је цео свет под ногама, у стању сте све да урадите. Не занима нас како други гледају. Важно је како видите себе и да сте са људима који ће увек да вас насмеју, чак и када вам није до тога.          

    Одбојка ме је променила, направила ме је бољом особом, особом која има сопствени карактер и која ће се увек борити до последњег атома снаге. Научила ме је да гледам свет из другог угла. Знам, док се бавим одбојком, заувек ћу се сећати свих лепих тренутака које сам провела играјући за мој клуб, мој град.

Колико се здраво хранимо

Михаило Боловић

 

   Сваке године наша школа обележава 16. октобар, Дан здраве хране. Тога дана се трудимо да заменимо своје нездраве ужине здравим оброком. Поводом тога, истраживали смо колико се наши ученици здраво хране. Сазнали смо да само 7 од 10 ученика редовно (сваког дана) једе воће и поврће, док газиране сокове и нездраве намирнице (чипс, смоки, пљескавице и разне месне прерађевине) конзумира чак 6 од 10 ученика. Када смо их питали да ли знају да то није здраво, већина је одговорила да зна, али да то једу већ дуго времена и да не би могли да престану. Открили су да неке намирнице за које су мислили да су здраве нису (воћни сокови, помфрит, паштете, као и мед, у шта нису могли да поверују). Чак трећина ученика не зна због чега треба јести воће, нити може да изврши поделу здраве и нездраве хране. Иако се то чини лако, већина намирница за које мислимо да су здраве, често су нездраве и штете човековом организму (мед, кафа, цеђени сокови.

    Охрабрује чињеница да је више од 40% ученика је одлучило да бар мало промени свој режим исхране и нездраве оброке замени здравијим и бољим. Манифестације као што је обележавање Дана здраве хране треба одржавати чешће како би се и ученицима који се и даље хране нездраво режим здраве исхране што више приближио.

Математика – оно што ме чини срећном

Миња Чанчаревић

   Ово пишем у возу на релацији Београд – Пожега, одушевљена и пуна чаробних утисака након часова у Математичкој гимназији. 

    По трећи пут, у трећој клупи до прозора у кабинету број 301 седела сам окружена децом мојих година. И то децом попут мене – заљубљеном у математику. То су вршњаци који са осмехом на лицу и са пуном концентрацијом решавају најсложеније математичке проблеме и задатке. Они се, као и ја, радују и без трунке страха ишчекују контролне, као праву меру знања.

   Трећи пут сам седела у кабинету са групом деце који дишу као једно. Без и једне повишене речи, јер за тим нема потребе пошто се ни мушица не чује у кабинету, наставница Соња Чукић објашњава ,, Увод у комбинаторику „. 

   Након тога, извадили смо по папир и започели контролну вежбу. Нико се ни једном речју није побунио за изненадни контролни, иако наставница Соња све оцене уписује у дневник. Кроз разговор са другим малим заљубљеницима у математику схватила сам да је то као и код мене – одувек.

    Од другог разреда, када сам са учитељицом Миром путовала у Београд на завршно Архимедесово такмичење,  ја у томе уживам и то ме чини бескрајно срећном! Зашто? Не знам. Не умем то да објасним, јер – ваљда се свака права љубав тешко исказује речима. То се напросто осећа и – живи. 

   Баш као што и ја живим за нови сусрет са наставницом Соњом и новим другарима, заљубљеницима у математику, као што сам и ја сама.

Прослава Европског дана језика у сарадњи са школама из целе Европе

Михаило Боловић

    Учење страних језика буди у нама знатижељу да сазнамо на који начин неки други народи изражавају своје мисли или осећања. Познавање страних језика нам отвара могућности за даље усавршавање и образовање у свету. Зближава нас и пружа прилику за остваривање нових пријатељстава. Обележавањем европског дана језика, подстичемо људе и младе на учење страних језика и самим тим доприносимо бољем очувању језичке културе.

Ове године се наша школа прикључила eTwinning пројекту “European Day Of Languages“ који је покренула једна школа из Пољске, а у коме је учествовало тридесетак школа из петнаест европских земаља. Свака школа  је имала задатак да се представи текстом у коме ће се истаћи карактеристике школе и кратком видео-разгледницом у којој ће се обратити на свом матерњем и још једном страном језику.

   Текст који смо ми припремили садржао је основне податке о нашој школи, језицима који се уче и о граду у коме се налази. Текст смо превели на енглески језик да би био разумљив ученицима из земаља које не разумеју наш језик. Уз мало корекција текст је био готов. Овако смо се ми представили:

    У снимању видео записа смо наилазили на неке проблеме. Поред грешака ученика, имали смо проблеме и са околином. Сваки пут када би нас прекинула било каква бука ван школског дворишта снимање би морало да крене из почетка. Док смо гледали сајтове других школа, могли смо да приметимо да су ученици при снимању видеа имали велику помоћ, док смо ми видео снимили сами, али и поред тога смо били међу најбољима. Видели смо много лепших школа, али и схватили да ни у чему не заостајемо за њима, већ да уз мало труда и рада можемо да будемо много бољи од њих. Гледајући видео-разгледнице чули смо како звуче многи европски језици, а и какве су специфичности изговора енглеског језика у свакој земљи. Драго ми је што сам имао прилику да учествујем у овако поучном пројекту.

    Видео-разгледнице свих школа учесница могу се погледати на веб-страници пројекта:

Europejski Dzien Jezikow

Наша видео-разгледница:

 

Посетили смо компанију Кармеус

  Ања Стефановић

 

    Данe минерала обележили смо први пут заједно са компанијом Кармеус у Јелен Долу, 25. септембра. Са нашом наставницом хемије, Душицом Лучић Димитријевић отишли смо да саслушамо предавања о минералима и њиховом значају у природи, као и да се упознамо са светски познатом белгијском фирмом, која сада своје седиште има и у Србији. Имали смо ту част да будемо првa генерацијa и прва школа која је дошла у посету компанији Кармеус. Нисмо ни слутили да нас чека пуно изненађења, смеха и забаве.

   Осим што смо научили пуно тога о рударству, присуствујући извршним радовима у јелендолском каменолому, надоградили смо и своје знање из хемије.  Дечаци тврде да је испробавање противпожарног апарата  било најзанимљивије, док је на девојчице посматрање минирања ипак оставило јачи утисак. Шлемови и прслуци били су део наше опреме за обилазак. Након дуготрајног посматрања и испробавања разних машина, вратили смо се у просторију на спрату и направили паузу, изнели своје утиске и дали оцене. Поделили су нам поклоне, као и ми њима. Онда је дошло време за повратак. Лаганим кораком смо сишли, присећајући се шта смо све то видели.

   Драго ми је што сам била део овога и мислим да је било дивно искуство.  Надам се да ће и друге генрације имати прилику да присуствују једном овако несвакидашњим обиласку.