Математика – оно што ме чини срећном

Миња Чанчаревић

header

   Ово пишем у возу на релацији Београд – Пожега, одушевљена и пуна чаробних утисака након часова у Математичкој гимназији. 

    По трећи пут, у трећој клупи до прозора у кабинету број 301 седела сам окружена децом мојих година. И то децом попут мене – заљубљеном у математику. То су вршњаци који са осмехом на лицу и са пуном концентрацијом решавају најсложеније математичке проблеме и задатке. Они се, као и ја, радују и без трунке страха ишчекују контролне, као праву меру знања.

   Трећи пут сам седела у кабинету са групом деце који дишу као једно. Без и једне повишене речи, јер за тим нема потребе пошто се ни мушица не чује у кабинету, наставница Соња Чукић објашњава ,, Увод у комбинаторику „. 

   Након тога, извадили смо по папир и започели контролну вежбу. Нико се ни једном речју није побунио за изненадни контролни, иако наставница Соња све оцене уписује у дневник. Кроз разговор са другим малим заљубљеницима у математику схватила сам да је то као и код мене – одувек.

    Од другог разреда, када сам са учитељицом Миром путовала у Београд на завршно Архимедесово такмичење,  ја у томе уживам и то ме чини бескрајно срећном! Зашто? Не знам. Не умем то да објасним, јер – ваљда се свака права љубав тешко исказује речима. То се напросто осећа и – живи. 

   Баш као што и ја живим за нови сусрет са наставницом Соњом и новим другарима, заљубљеницима у математику, као што сам и ја сама.