Знате тај осећај, када ваш свет стане на тих неколико минута, или на сат времена? То време користите за нешто што волите, што вас испуњава, што вас чини срећним. За мене је то одбојка. У спорту сам цео свој живот. Кад сам била мала, код мене се јавила посебна љубав према спорту. Кроз различите утакмице које сам пратила на телевизији и уживо схватила сам да је одбојка нешто што код мене буди узбуђење, адреналин који ме разиграва.
Спорт вас чини другачијом особом, поготово ако се ради о тимском спорту. Постанете комуникативнији, схватите корист тимског рада и поштовања према тренерима, дружења са са играчима, и све без физичког контакта. Одбојка је заиста најлепши спорт.
„Упијач, Милице, скочи више, више колена, блок, блок!“ Тренерове речи ми одзвањају у глави сваке ноћи, сваки дан. Трчим из школе, тренинг је за 30 минута. Улећем у кућу, грабим торбу. Излазим из свлачионице и пружам поглед ка терену наше спортске хале. Мисли ми лете кроз време, сећам се. Сећам се свих утакмица, свих падова, свих суза које смо моје саиграчице и ја пролиле овде, на овом терену, зноја и свих последњих атома снаге које смо уложили у нешто, нешто за шта мислимо да се вреди борити. Сећам се свега, сећам се да сам хтела да одустанем, да се одрекнем свега. Али, како је Ле Брон Џејмс једном рекао: “ Није битно колико пута човек падне, битно је само да ли устане“. Знам да би било која моја одлука била подржана од стране мојих саиграчица, али оне су главни разлог што нисам одустала. Одбојка ме је научила да се борим за себе, своја права, да се ништа не доказује речима, већ делима. Једна лопта, шест нас, цео свет се зауставља. Размишљам само о томе, лопта мора савршено да упадне дизачу у руке, да нападнем из све снаге, јер напад је најбоља одбрана. Ниједна лопта није јака, само брза, све тренерове речи ми пролећу кроз главу у том тренутку. Знам и да, иако направим грешку, то није велика ствар, јер одбојка је спорт у којем у сваком тренутку све ствари могу да се промене; ништа није сигурно, победник лако постане губитник. Тако је и у животу, радост коју осећате, те лептире у стомаку када успете да урадите нешто, нешто за шта сте се борили, бацали, падали. Ниједан осећај није добар као тај, као да вам је цео свет под ногама, у стању сте све да урадите. Не занима нас како други гледају. Важно је како видите себе и да сте са људима који ће увек да вас насмеју, чак и када вам није до тога.
Одбојка ме је променила, направила ме је бољом особом, особом која има сопствени карактер и која ће се увек борити до последњег атома снаге. Научила ме је да гледам свет из другог угла. Знам, док се бавим одбојком, заувек ћу се сећати свих лепих тренутака које сам провела играјући за мој клуб, мој град.
Петрово перо 