Ризница у којој је свака реч злата вредна

Ања Стефановић

   Читањем књига улажемо у себе. Отварамо себи нове  видике, изграђујемо  лично поимање живота и људи. Упознајемо се са различитим културама и тако обогаћујемо своју. Књига нас уводи у свет забаве, авантура, смеха, маште. Она нас може много чему научити и посаветовати. Њене године и искуство су неисцрпни.  Понекад, приказује право лице наше стварности. Просветљује наше мисли…

   Ходајући трновитим стазама живота, размишљајући о својим грешкама и учећи наново сваку животну лекцију, наши књижевници оставили  су своје стечно искуство и мудрост у наслеђе нама, својим читаоцима. Указују нам на праве вредности и наводе нас да сагледамо животне околности из сваког угла. На себи својствен начин нам приближавају стварност и усмеравају на прави пут. Њихове мисли нас обогаћују лепотом изражавања и својом мудром садржином. За све што је у вези са животом код њих се може пронаћи одговор. Само читањем се можемо уверити у то.

 Читајмо и размишљајмо. Сваки пут ћемо се изнова уверити у моћ књиге и способност да нам открије и најтајновитије стране живота. Можда ће вам дуго требати да нађете ону праву, али будите сигурни да ћете је наћи и да она стрпљиво чека само на вас. 

Књига, то је ризница у којој је свака реч злата вредна. 

 

Advertisements

Оно што нам даје живот

20151013_172708

Миња Чанчаревић

    Као мала нисам била љубитељ цвећа. Ваљда зато што га има превише у нашем стану. Сита сам се исаплитала и испросипала саксија. 

      У међувремену је победило чувено: ,,С ким си – такав си.“ Да ли по неписаним Марфијевим законима, или по оном ,,генетика је чудо“ – не знам. Али, летос сам себе ухватила како сликам цвеће на нашој тераси. Призор је био божанствен. А помало и необичан, јер је мама у сред саксије са цвећем, засадила један парадајз. Да не поверујеш! Да не поверујеш је и то што ја у сваком кабинету, уместо графикона, слајдова, слика, прво приметим цвеће. Тако ми је запала за око прелепа биљка необичних листова, која се налазила на сточићу до лавабоа у кабинету српског језика. Али, гле чуда: уместо да из дана у дан буде све раскошнија и лепша, она се смањивала… Листови су нестајали, гране ишчезавале. Размишљала сам да је то можда нека врста биљке, склона, као и човек, да уништи саму себе. У том уверењу сам била све док један дан по поду нисам видела гомилу откинутог лишћа. Схватила сам да не уништава она саму себе, већ је уништава неко други. Довољно деструктиван да не види лепоту у њој. Довољно непросвећен да не схвата да је свака биљка драгоцена. Да је ваздух који дишемо. Да је живот који живимо. Да је она ситница, која ће неком улепшати дан и учинити га смисленијим. 

    Свесна сам да данас људи све мање времена имају једни за друге. Причају, а не чују се. Живе годинама заједно, а суштински се никад не упознају. Просто протрче кроз овај живот трудећи се да достигну неке своје замишљене циљеве. Не схватајући да је живот овде и сада. Да га лепим чине ситнице, и оно племенито и хумано у нама. 

   Тек кад почнемо обраћати пажњу на такве ствари и почнемо поштовати туђе животе, па и живот једне биљке, призваћемо срећу у наш живот. Довољно за почетак, зар не?

Ањине креативне идеје

Милица Јеверичић

 Anja 3

   Француска – земља љубави, културе, романтике, земља историје и прелепог језика. Багети, парфеми, писци, кроасани, Мона Лиза, Париз, Тријумфална капија, само мали број речи којима се може описати ова фасцинирајућа земља.

   Наша ученица Ања Стефановић своју љубав према Француској претворила је у сајт „Oh la la“. Свој мали кутак Ања је поделила са светом, на тај начин нам помаже да се више информишемо о овој држави, да спознамо њену културу, њену историју, биографије  познатих личности, познате грађевине, музику и занимљивости. Уколико не желите да превише времена проводите на интернету тражећи податке, на овом сајту можете наћи све што вам је потребно.

   Један дотадак овом сајту посебно ми је запао за око, зове се „Кутак за ученике“. На њему можемо пронаћи презентације које ће нам помоћи при учењу овог језика и помоћ за спремање такмичења из француског језика!

   Овако Ања пише о мотивацији за израду овог сајта: „Велики сам љубитељ језика, књижевности, историје. Одувек сам волела да пишем и учим стране језике, проучавам уметност и културу. Желела сам да покажем да и преко виртуелног света можемо на креативан начин да помогнемо другима да науче и информишу се, да интернет не омогућава само приступ друштвеним мрежама, већ да он има и своју другу страну.“

Ања показује на овај начин да наше слободно време може бити утрошено у нешто што волимо, што нас мотивише. Да време на интернету није предвиђено само за „блеју“ на фејсу.

   Истражите Ањин сајт на адреси: http://ohlalaparis.weebly.com/

Наше коло у Паризу

Вељко Миловановић

Позлаћени мост из Сене

   Било је то незаборавно путовање у величанствену земљу моде, кутуре, љубави… На ово путовање кренули смо 6. октобра. Сели смо у аутобус и кренули на пут од 2400 км. Нисмо били свесни величине пута, али све је брзо прошло уз дружење и игру. Напокон, после дуга два дана вожње аутобусом, стижемо на језеро од кога се одбијао одсјај сунца. Било је као у бајци, а ми усхићени као мали пачићи.

Нотрдам

    Први концерт пред дечицом из школе, а дечица сва срећна са нама се у коло ухватила. Касније је био и други наступ. Бина пуца, људи су  устали и аплаудирали не механички већ из дубине срца, што се видело по изразима на лицима. Вратили смо се уморни, али умор нас није спречио да до касно у ноћ делимо утиске. Сутрадан, други концерт још бољи од првог. Најтежу кореографију заиграо са нама и професор Младен.

    Ујутру смо кренули путем сунца, ка Паризу. Улетели смо у метро и замало се нисмо погубили. Стигосмо до Сене, препловисмо цео Париз на броду. Видели смо све знаменитости, од универзитета до катедрале Нотр Дам. А после, испод Ајфела се коло вије, играју га фолклорци Србије. Вечера нас je чекала на Мон Мартру,  а онда смо кренули кући преко Аустрије. Слоган ове турнеје је био ,,Сви за једног, један за све, свиђало се то некима или не.“

francuska2  Francuska1

Може ли бити среће изван природе

TAMARA

Тамара Николић

    Размислите, ко вам је омогућио кисеоник који управо удишете? Сигурно није неко кога гледате на ТВ програму, ко вам прича о бољем животу. Не, то је само једна обична, за вас небитна – биљка. Колико често се пронађете у њеном друштву? Вероватно ретко, јер су сада ваше најбоље друштво телефон и монитор.

     „Живимо брзо…“ реченица коју у последње време често чујете. Дан вам пролети, месеци, године и прошао је и ваш живот. Да ли сте осетили његову исконску лепоту? Већина ће рећи не, јер у толикој журби да достигнете успех, зарадите новац, саградите кућу, нисте се ни осврнули на природу од које сте потекли.

     Замислите каква је наша планета била, чиста природа. Онда је идеал постао новац, а не срећа која је условљена сједињавањем човека и природе. Мислим да су људи некада били срећнији. Живели су заједно са природом, чинили нераскидиву целину. Колико су наше генерације  интелигентније, толико је биолошка разноврсност на овој планети на губитку.

    Поред толико популација на Земљи, само наша је заслужна за уништење многих врста. Светска будућност се базира на томе да све буде роботизовано. Да ли ћете удисати вештачки ваздух ако уништите све природно и препустите се технологији?

     Отуђени смо. Не само једни од других, већ од нашег центра постојања. Од природе, која нам је толико помогла, која то и дан данас чини, али не пуном паром. Плашим се да размишљам о будућности. Многи причају о нама као роботизованим хладним створењима. А зар није лепше бити природан, поштовати сваког, бити у равнотежи са природом, бити срећан, разликовати се од масе једноличних људи којима се сваким даном неприметно придружујемо и постајемо нови чланови?

    Кажу да ситнице чине живот лепшим и испуњенијим. Отићи у шуму и провести тамо неко време не кошта вас ништа. Битно је само наћи смисао свог постојања, пратити његов пут и доћи ћете до свог циља, а он ће вас сигурно одвести до природе.