Тамара Николић
Размислите, ко вам је омогућио кисеоник који управо удишете? Сигурно није неко кога гледате на ТВ програму, ко вам прича о бољем животу. Не, то је само једна обична, за вас небитна – биљка. Колико често се пронађете у њеном друштву? Вероватно ретко, јер су сада ваше најбоље друштво телефон и монитор.
„Живимо брзо…“ реченица коју у последње време често чујете. Дан вам пролети, месеци, године и прошао је и ваш живот. Да ли сте осетили његову исконску лепоту? Већина ће рећи не, јер у толикој журби да достигнете успех, зарадите новац, саградите кућу, нисте се ни осврнули на природу од које сте потекли.
Замислите каква је наша планета била, чиста природа. Онда је идеал постао новац, а не срећа која је условљена сједињавањем човека и природе. Мислим да су људи некада били срећнији. Живели су заједно са природом, чинили нераскидиву целину. Колико су наше генерације интелигентније, толико је биолошка разноврсност на овој планети на губитку.
Поред толико популација на Земљи, само наша је заслужна за уништење многих врста. Светска будућност се базира на томе да све буде роботизовано. Да ли ћете удисати вештачки ваздух ако уништите све природно и препустите се технологији?
Отуђени смо. Не само једни од других, већ од нашег центра постојања. Од природе, која нам је толико помогла, која то и дан данас чини, али не пуном паром. Плашим се да размишљам о будућности. Многи причају о нама као роботизованим хладним створењима. А зар није лепше бити природан, поштовати сваког, бити у равнотежи са природом, бити срећан, разликовати се од масе једноличних људи којима се сваким даном неприметно придружујемо и постајемо нови чланови?
Петрово перо 