Вељко Миловановић
Било је то незаборавно путовање у величанствену земљу моде, кутуре, љубави… На ово путовање кренули смо 6. октобра. Сели смо у аутобус и кренули на пут од 2400 км. Нисмо били свесни величине пута, али све је брзо прошло уз дружење и игру. Напокон, после дуга два дана вожње аутобусом, стижемо на језеро од кога се одбијао одсјај сунца. Било је као у бајци, а ми усхићени као мали пачићи.
Први концерт пред дечицом из школе, а дечица сва срећна са нама се у коло ухватила. Касније је био и други наступ. Бина пуца, људи су устали и аплаудирали не механички већ из дубине срца, што се видело по изразима на лицима. Вратили смо се уморни, али умор нас није спречио да до касно у ноћ делимо утиске. Сутрадан, други концерт још бољи од првог. Најтежу кореографију заиграо са нама и професор Младен.
Ујутру смо кренули путем сунца, ка Паризу. Улетели смо у метро и замало се нисмо погубили. Стигосмо до Сене, препловисмо цео Париз на броду. Видели смо све знаменитости, од универзитета до катедрале Нотр Дам. А после, испод Ајфела се коло вије, играју га фолклорци Србије. Вечера нас je чекала на Мон Мартру, а онда смо кренули кући преко Аустрије. Слоган ове турнеје је био ,,Сви за једног, један за све, свиђало се то некима или не.“
Петрово перо 