Као мала нисам била љубитељ цвећа. Ваљда зато што га има превише у нашем стану. Сита сам се исаплитала и испросипала саксија.
У међувремену је победило чувено: ,,С ким си – такав си.“ Да ли по неписаним Марфијевим законима, или по оном ,,генетика је чудо“ – не знам. Али, летос сам себе ухватила како сликам цвеће на нашој тераси. Призор је био божанствен. А помало и необичан, јер је мама у сред саксије са цвећем, засадила један парадајз. Да не поверујеш! Да не поверујеш је и то што ја у сваком кабинету, уместо графикона, слајдова, слика, прво приметим цвеће. Тако ми је запала за око прелепа биљка необичних листова, која се налазила на сточићу до лавабоа у кабинету српског језика. Али, гле чуда: уместо да из дана у дан буде све раскошнија и лепша, она се смањивала… Листови су нестајали, гране ишчезавале. Размишљала сам да је то можда нека врста биљке, склона, као и човек, да уништи саму себе. У том уверењу сам била све док један дан по поду нисам видела гомилу откинутог лишћа. Схватила сам да не уништава она саму себе, већ је уништава неко други. Довољно деструктиван да не види лепоту у њој. Довољно непросвећен да не схвата да је свака биљка драгоцена. Да је ваздух који дишемо. Да је живот који живимо. Да је она ситница, која ће неком улепшати дан и учинити га смисленијим.
Свесна сам да данас људи све мање времена имају једни за друге. Причају, а не чују се. Живе годинама заједно, а суштински се никад не упознају. Просто протрче кроз овај живот трудећи се да достигну неке своје замишљене циљеве. Не схватајући да је живот овде и сада. Да га лепим чине ситнице, и оно племенито и хумано у нама.
Тек кад почнемо обраћати пажњу на такве ствари и почнемо поштовати туђе животе, па и живот једне биљке, призваћемо срећу у наш живот. Довољно за почетак, зар не?
Петрово перо 