Да ли ме инспирише прошлост? Да ли њу сматрам срамотом или нечим чиме треба да се поносим? Да ли бих ја стајала сада овде где јесам, на леђима погинулих војника, жена, стараца и деце и шетала стазама којима је некада лила крв, падале бомбе да нису моји преци за мене даривали своје животе?
Сва ова питања често постављам. Тражећи прави одговор, све више сам сигурна да људи нису свесни шта заправо имају. Битно је да смо само ми ушушкани код маме и тате, поред наших компјутера, телефона и игрица. Битно је да празнике проводимо заједно, да нам је шминка добро „упакована“, одело испеглано. Знамо оно што прочитамо на интернету, а заправо не знамо ништа. Не знамо шта значи да оставимо све што имамо и да идемо право у сусрет смрти, да поштујемо то хлеба што успемо да набавимо, не знамо шта значи бити здрав. Нисмо свесни спокоја, јер смо заједно, не стрепимо свако вече да ли ћемо чути тих пар татиних корака када се враћа из рата. Не знамо за тренутке када деца уче да брину сама о себи од малих ногу, јер ко зна до када ће имати родитеље. Заборављамо, често, шта значи помоћи некоме, чак и ако је незнанац. Само знамо омаловажити нешто, некога чију причу још ни не знамо. Ко зна како би било да није људи који су без размишљања ишли у рат, само да бисмо ми данас могли слободно шетати. А ми не умемо то да чувамо, да се поносимо тиме. Толико имамо, а тако мало дајемо. Они који нису имали ништа, дали су животе за нас. Да су видели какви ћемо бити, не знам да ли би то урадили.
Многи писци и песници пронашли су инспирацију у овим храбрим људима. Њиховим делима преовладавају понос и љубав према свом народу и држави. Циљ ових дела је да нас науче да волимо, да схватимо зашто смо ту где јесмо, да то ценимо и поштујемо. На тај начин одајемо почаст погинулим Србима. И поред тешких времена, ропства и немаштине у којој је наш народ живео, за разлику од нас, знали су увек шта је борба за живот, достојанство, борба за оне које волимо.
Петрово перо 