Кроз живот се често осврћемо не бисмо ли се присетили шта смо то оставили иза себе, радост, тугу или и једно и друго. Кроз маглину сећања, назире се давно прохујало детињство са свим својим чарима, недаћама и страховима. Неко га се сећа са зебњом, а неко с топлином. Ипак, какво год да је, оно ће увек бити део нас.
Сетимо се и пријатних и непријатних тренутака, али нас понајвише море она која су нам некада давно нанела бол. Бол који се и сада крије у нашем срцу и који нас вероватно никад неће ни напустити. Разочарање, кривица и понижење су осећања која плове нашим бићем. Незрелост учини да свет постане још компликованији, а неискуство нам отежава могућност да докучимо и разоткријемо шта се крије иза лица стварности.
Некога је сиромаштво одвело у страх, у несигурност и неприлагођеност. Разочарамо се када схватимо да смо, на тренутке, сами на свету, када би нас и најбољи друг издао или напустио. Нађемо се пред изборимa. Чини нам се да је један сигурно прави, а онда се испостави да су оба била погрешна. То је као игра „између две ватре“. Којој год да приђемо, опећи ће нас, с тим што ће нас једна болети више а друга мање. Догађаји из детињства утичу на то какав ће смисао за нас имати живот, како ћемо га ми живети и разумети. Хоће ли он бити подношљив зависи и од тога који смо делић нашег детињства понели са собом у живот, на дуг и непредвидив пут.
Читајући Андрићеве приповетке, схватамо да нас писац уводи у мрачне стране детињства у најбољој намери, припремајући нас на каснија животна искушења.
Петрово перо 