,,Ох, не! Касним… По ко зна који пут?! Зар баш први дан нове школске године?!“, биле су ми прве мисли док сам трчала ка школском дворишту. На сву срећу, жамор се чуо још код цркве. Да нема разлога за панику, говорила ми је граја мојих вршњака.
Као и сваког првог септембра, школско двориште је било пуно деце. Сви су причали, дружили се, шалили, а испред школе и у њој су царевали смех и радост. Што због сусрета ,,старих“, добрих другова и другарица, што због првог дана нове школске године…
Добром расположењу је допринело и то што се нико није плашио оцена, тестова… Мада, ипак, било је и оних који су са нестрпљењем ишчекивали први траг оловке на папиру и прелиставање разнобојних уџбеника…
Најнестрпљивији су били прваци и петаци. Сваке године се у нашој школи, прваци традиционално дочекују приредбом и песмицама. Тако је било и ове школске године. Први корак у обавезном школовању започели су песмом.
За разлику од њих, код петака се видело нестрпљење. Испред школе су стајали у групама, и на лицима сваког од њих видело се узбуђено ишчекивање првог звона, упознавања са наставницима и кабинетском наставом…
Већ после првог месеца и за њих ће све постати уобичајено и рутина. Као и старији другари, већина њих ће у школу ићи због љубави према дружењу и стицању нових знања. Тај пут од четири године ће их увести у свет одраслих.
Кад освоје многе мале и велике тврђаве знања и животног искуства чекаће их Мала матура. Улазница у велики, сурови свет одраслих.
Петрово перо 