Ана Стефановић
„Један осмех не стаје ништа, а тако пуно даје…“ биле су речи које су 25. јануара отвориле ово књижевно вече. Још једно у низу успешно вече хумора, смеха и игре.
Тема ове књижевне вечери је, као што и сам назив каже, осмех. Кроз шалу, поезију и песму показали смо публици колико је у данашњем суморном свету осмех битан. „Траје само један часак, али сећање на њега остаје вечно.“. Захваљујући нашој наставници српског језика Соњи Столић успели смо да реализујемо још једно вече вредно гледања. Вече испуњено смехом и љубављу употпунили су ђаци старијих разреда својим изведбама на имагинарној „позорници“ наставничке канцеларије. Ученици су добијали громогласне аплаузе након својих наступа међу којима су се нашле тачке „Циганин хвали свога коња“, „Нерадна жена“, „Вашар у Тополи“, „Прва љубав“, као и бројне рецитације. Осмех на лица публике изазвала је и песма „Није ме страх“ у изведби наставника Милана Зкатковића и ученице петог разреда Дуње Радуловић. У публици су се нашли многи наставници, родитељи, ученици и чинило се да смо успели да им бар на трен улепшамо то вече.
Наш циљ је био да овом вечери пружимо публици незабораван смех и да их подсетимо да је осмех мали, али врло битан део наше свакодневнице, да чини богатим оне који га примају, а не осиромашује оне који га пружају.
Петрово перо 