Под истим небом нашег дома

Јулија Перовић

   Колико је жеље и упорности потребно за остварење циља? Колико пораза треба доживети да бисмо дошли до успеха? Колико препрека треба прећи и не посустати у остварењу својих снова? Колико је достизање циља слатко на крају?
   Једног сунчаног петка, моје одељење и ја смо сазнали за конкурс на који се шаљу филмови из школа широм наше земље. Ту информацију саопштила нам је наша разредна. Сазнали смо да екипе које направе најбоље филмове иду на смотру у Каравуково. Нисмо знали где је Каравуково, нити шта се дешава на тим смотрама, али смо желели да одемо. Добили смо тему ,,Свадба некада“. Били смо одлучни у жељи да снимимо филм и одемо у Каравуково упркос свим препрекама које нисмо могли заобићи. Снимили смо филм, монтирали и послали на конкурс. Седам дана смо жељно ишчекивали резултате. Надали смо се проласку у ужи круг и одласку. Многи су помислили да од тога нема ништа и да је снимање филма било само пуко трошење времена. А онда смо добили мејл од Основне школе ,,Бора Станковић“ из Каравукова. У мејлу је писало да нас очекују на смотри 29. априла.

Дошао је тај дан. Ујутру рано смо кренули. Путовали смо рано и били смо исцрпљени, али упркос томе одисали смо позитивном енергијом и сваки минут испуњавали смехом. У Каравуково смо стигли заједно са ученицима млађих разреда наше сколе. Учитељице Биљана Стишовић и Мика Попадић су се заиста потрудиле да нашу сколу презентују на најлепши начин. Штанд наше школе је био прелеп.Р адионица  „Капе за чауша“ била је изузетно вреднована и освојила је прво место. У школском дворишту све је било свечано. Сви су били обучени у ношње из свог краја и трудили се да што лепше представе своје обичаје. Ишли смо од штанда до штанда, од радионице до радионице, упознавали нове другаре, њихове обичаје и лепоту ове манифестације. Наш филм добио је похвалницу као и штанд наше школе.

Тај дан у Каравукову је тако брзо прошао и морали смо да кренемо натраг. Поздравили смо се са свима, ушли у аутобус помало тужни јер смо били свесни да је крај овог дивног, незаборавног дана и кренули натраг.
Био је то дан када смо осетили слаткоћу успеха после горчине препрека. Дан у ком су се остварили наши снови. Дан када је слатко било најслађе. Дан када је моје одељење VII3 успело да одсања свој сан.