Софија Варница
Тај уторак, 3. октобар 2017.године, није био обичан школски дан. У госте нам је стигао писац, и то наш омиљени, Дејан Алексић. У време кад школарци и не воле баш да читају, Дејан успева да допре до њих и успостави сјајну интеракцију са њима. Духовите су и необично маштовите његове књиге: „Чудесни подвизи Азбучка Првог у тридесет слова“, „Лука из олука“, „Музика тражи уши“, „Ципела на крају света“, „Исидора и зуб“, „Мали огласи“, „Загонетка ретка звана архитетка“, „Прича о доброј метли“, „Петар и пертле“, „Кога се тиче како живе приче“ и многе друге.
Алексић је очарао децу својим умећем да их кроз игру подучава. Говорио је загонетке, брзалице, кратке песме, па чак и мале огласе. Деца су углас за песником понављала мали оглас:
„Бувац и бува добили бувче,
хитно им треба двособно куче.
Предност имају клемпаве расе,
што веће уши, веће и терасе.“
Деца воле да се такмиче, па нас је писац зачас подстакао да замислимо узаврелу атмосферу Олимпијских игара у Токију 2020. године и на њима по први пут нову такмичарску диспциплину, „брзаличарство“. Већ је био у улози строгог, али праведног судије Швеђанина, пред којим су наши ђаци, Мартина, Даница, Алекса, Сава и Светлана бранили боје Србије тако што су морали што брже да изговарају брзалице. Школска библиотека орила се од дечјег смеха када је песник као брзалицу прочитао своју песму „Џин и син“.
Био је ово скуп насмејане деце и ведрих наставника и библиотекара у врло присном разговору са необично обичним писцем који је са децом збијао шале, смејао се и причао. Наша лепа библиотека се претворила у најнеобичније место у граду. Као неко ко жели да заувек сачува то дете у себи, на наше питање „Како сте добили инспирацију?“, Дејан је одговорио: „Па, добио сам је за рођендан.“
Данас је јако тешко бити занимљив деци, окупираној електронским медијима, али је Дејану то пошло за руком. Колико је важно одрастање уз књигу, писац нам је доказао својом разиграном поезијом, пуном игре речи и необичних ситуација, интересантним питалицама и загонеткама. На самом крају Дејан је заједно са децом изговорио „Химну коју певају блесе“.
Петрово перо 