На изложби „Био једном један лаф“

drad3

Софија Симићевић

   У нашем граду је овог октобра била изложба посвећена Душану Радовићу, која је представљена у Клубу младих. Наставница српског је повела све заинтересоване: једно одељење шестог разреда, неколико петака и неколико седмака.

     Када смо стигли, дочекали су нас папирни облаци окачени о кишобран који виси о плафону. Сваки од њих садржао је по један афоризам овог песника. Одломци и слике његових песама, плакати са његовом биографијом били су свуда по зидовима. Библиотекар Младен нас је увео у његово детињство, тумачио афоризме, песме и доживљаје, док смо га ми са великом пажњом слушали. После смо читали афоризме и објаснили њихова значења. Највише су ми се допали: „Свако има неког кога нема“, „Кад је неко глуп, не можете му то то  ни доказати“, „Родитељи, туците своју децу чим видите да личе на вас“ и „Потребни смо једни другима. Лакше је нама кад знамо да и вама није добро.“ Неки афоризми су духовити, неки тужни, а неки говоре о ситуацијама које смо доживели и присећамо их се. Потом смо читали његову биографију и занимљивости. Рођен је 1922. године у Нишу, био је навијач Партизана, а из његових дела сам закључила да је више поштовао децу него одрасле. Његови пријатељи били су Десанка Максимовић, Стеван Раичковић. Водио је емисије: “ Београде, добро јутро“, „На слово на слово“. Био је уредник листа „Полетарац.“ На самом крају смо разговарали о томе шта смо ново о њему научили, који афоризми су нам се највише допали, и која његова дела знамо: “ Плави зец“, “ Капетан Џон Пиплфокс“, „Био једном један лав“, „Тужна песма“. Пуни утисака, вратили смо се назад у школу, успут размењујући мишљења о изложби.

     Драго ми је што сам сазнала нове чињенице о нашем великом песнику, и волела бих када би било више изложби о нашим књижевницима, јер су они допринели нашој богатој култури.

Advertisements

Ко још чита на распусту?

1

Мартина Мрдак

Море, плажа… Све је тако сјајно! Да ли ишта може да прекине овај савршен тренутак?

Наравно да може! Ништа није савршено! Увек се ту нађе неки хајдук, илиТом Сојер да те подсете да, иако је школа завршена, домаћи задатак мора да се уради.

    Па неће мени нека књига да прави проблеме! Брзо прочитам пар страница па на сунчање.

Али, тих „пар“ сраница изненада се претворило у 350, а моје „брзо“ одужило се до почетка године. Ипак сам је прочитала, и не жалим ни тренутка, јер сам поносно стала испред наставнице и на питање“Да ли сте прочитали књигу?“  рекла „ДА!“.

Нису књиге само папири обложени корицама, понекад су право богатство,а најчешће изор забаве и маште. Људи некада нису имали модерне технологије као данас, највеће задовољство било је прочитати књигу или препричати прочитано. Није било много писмених људи, па је то одушевљавало.

   А данас, забава је ући на интернет, играти игрице, дописивати се, а читање се мало помало заборавља. А заимљива је чињеница да, ако узмете књигу и отворите је, нећете се плашити да ће се батерија испразнити, или да ће неко хаковати књигу.

  Можда звучи смешно, али је истина. Ако се мало више размисли о томе, стара књига би могла једног дана заменити  телефон, или велики екран. Надам се… Једног дана…

Странице мог дневника читања