Софија Симићевић
У нашем граду је овог октобра била изложба посвећена Душану Радовићу, која је представљена у Клубу младих. Наставница српског је повела све заинтересоване: једно одељење шестог разреда, неколико петака и неколико седмака.
Када смо стигли, дочекали су нас папирни облаци окачени о кишобран који виси о плафону. Сваки од њих садржао је по један афоризам овог песника. Одломци и слике његових песама, плакати са његовом биографијом били су свуда по зидовима. Библиотекар Младен нас је увео у његово детињство, тумачио афоризме, песме и доживљаје, док смо га ми са великом пажњом слушали. После смо читали афоризме и објаснили њихова значења. Највише су ми се допали: „Свако има неког кога нема“, „Кад је неко глуп, не можете му то то ни доказати“, „Родитељи, туците своју децу чим видите да личе на вас“ и „Потребни смо једни другима. Лакше је нама кад знамо да и вама није добро.“ Неки афоризми су духовити, неки тужни, а неки говоре о ситуацијама које смо доживели и присећамо их се. Потом смо читали његову биографију и занимљивости. Рођен је 1922. године у Нишу, био је навијач Партизана, а из његових дела сам закључила да је више поштовао децу него одрасле. Његови пријатељи били су Десанка Максимовић, Стеван Раичковић. Водио је емисије: “ Београде, добро јутро“, „На слово на слово“. Био је уредник листа „Полетарац.“ На самом крају смо разговарали о томе шта смо ново о њему научили, који афоризми су нам се највише допали, и која његова дела знамо: “ Плави зец“, “ Капетан Џон Пиплфокс“, „Био једном један лав“, „Тужна песма“. Пуни утисака, вратили смо се назад у школу, успут размењујући мишљења о изложби.
Драго ми је што сам сазнала нове чињенице о нашем великом песнику, и волела бих када би било више изложби о нашим књижевницима, јер су они допринели нашој богатој култури.
Петрово перо 