Седам дана без мобилног телефона

ThinkstockPhotos-489340588

Софија Симићевић

 Чини се помало немогућим, али мислим да ништа није немогуће. Волим  изазове, па зашто не бих прихватила овај? Мислим да ће ово бити веома узбудљиво…

1. дан:

Осећам се несигурно. Јутрос сам на путу до тренинга неколико пута опипавала џеп. Ствар навике. Телефона није било, и увек бих се мало успаничила док се сетим да радим експеримент, и да га заправо зато нисам понела. Било ми је у неким тренуцима и досадно. Читањем књиге сам покушала да разбијем досаду, али сам и даље осећала да је телефон оно што ми треба. Мало сам замишљена. Размишљала сам о животу, тузи, мало се загледала дубоко у себе, што бих иначе веома ретко радила.

2. дан:

Схватила сам да ми телефон одузима много слободног времена. Цело вече сам имала на располагању и осетила сам задовољство  што сам кренула да радим овај експеримент. Ни једног тренутка се у школи нисам осетила одбачено. Док су ме другари питали: “ Како си могла да прихватиш овакав изазов?“, ја бих им одговорила да није тако тешко као што звучи. Све више мислим да је ово супер идеја. Једва чекам остале дане и моје реакције

3. дан:

Осећам се чудно. Као да га нисам користила неколико година, а не неколико дана. Осећам се као да друштвене мреже више не постоје, да сам изгубљена негде у времену и простору и нисам у току шта се све дешава са мојом генерацијом. Али осећам да ме овај недостатак телефона чини слободнијом особом, да сањам своје снове и да друштвене мреже нису једине које могу да буду у нашем животу. Осећам се слободно.

4. дан

Осим приступа друштвеним мрежама, смисао телефона је и комуникација, и зато осећам благу одсутност од комуникације са људима. Као и сваки дан, разговарала сам нормално са свим другарима, наставницима, породицом, али сам тужна што не могу ни са ким да се чујем преко телефона. Као да сам у срердњем веку!

5. дан

Тако ми недостаје телефон! Овај изазов ми се некако превише одужио. Са једне стране, једва чекам да могу поново да рукујем телефоном, а са друге стране се плашим да од те жеље не постанем толико зависна да ћу имати веома мало времена за слободне активности ван телефона. Примећујем да имам потпуно другачији став према овом изазову у односу на остале дане. Покушавам да вратим старо мишљење.

6. дан

Прошао је још један дан. Моје другарице кажу да не могу без њега ни дан, ни пола дана, па чак ни сат. А ја у себи мислим да сам задовољна колико сам постигла. Мислим да је шест дана сасвим довољно да докажем да заправо нисам ни била толико зависна колико сам мислила.

7. дан

Морам признати да ми је жао што се овај изазов завршава. Променио ми је поглед према друштвеним мрежама, ослободио ме неких негативних мисли, и коначно, показао ми да друштвене мреже нису центар наших умова. Другачије гледам  на свет.

  Из овог искуства извукла сам неколико битних порука: да не треба одустајати и да све можемо ако то заиста желимо, да нису друштвене мреже најбитније ствари у животу, и на крају крајева, да телефон није најбитнија ствар у животу. Ако су људи пре неколико деценија и векова успели да живе без телефона, можемо и ми, па макар на недељу дана.  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s