Не, не разумемо се. Одрасли и ми, деца. Ми ћемо увек бити срећнији од њих, док не постанемо и сами одрасли.
Много је тешко разумети се са неким ко је живео у другачијем времену. Некога за кога је данашње опхођење било незамисливо. Тешко, али не и немогуће. Да бисмо се разумели, потребна је толеранција, разговори, чега данас мало има између одраслих и деце.
Деца су деца, детињаста и неозбиљна. Немају проблеме у животу, не плаћају рачуне, воде занимљив и безбрижан живот. А одрасли? Досадни, увек напети и намргођени, увек мисле да су у праву и да све знају најбоље. Можда да деца остану деца, а одрасли одрасли; можда и нема потребе за спајањем различитих светова, све док то није неизбежно. Постоје многа деца која су зрелија од појединих одраслих. Такође, много је одраслих који су детињастији од деце. Можда је и боље да разговарају са онима који су на истом степену зрелости.
Сви смо ми одређени границама које нам не дају да видимо даље од сопствених уверења. И нико не покушава да то своје мишљење промени. За разумевање је кључан разговор. И зато, када добијете прилику да разговарате са неким, искористите је паметно и померите ваше границе бар за пар корака. Само да видите како је то бити одрастао, или се присетите како је то бити дете.
Не, не разумемо се. Одрасли ће увек бити одрасли, док се не сете како је то бити дете. Подсетите их повремено на то.
Петрово перо 