Мартина Мрдак
Нема шансе! Никако! Не, не и не!
Тако много одричних одговора, и још много више других речи које, верујем, никад не би стале на овај папир.
За родитеље могу да кажем да су нека чудна врста. И засигурно ниједан научник неће успети да објасни и разреши дилеме које ми деца имамо и које ће нас мучити још дуго. Зар је могуће да су они заборавили како је то бити дете? Можда неки родитељи и даље те успомене чувају брижљиво у себи како би их подсећале да буду мало попустљивији према деци, али то никако не важи за моје родитеље. Понекад помислим како они никад и нису били деца. Била сам убеђена да нико не може изговорити толико одричних одговора као што може моја мама, али нисам била у праву. Надмашио ју је мој тата.
Да ли се разумемо? Не. Не знам да ли ја говорим неким другим језиком за који моји родитељи никада нису чули, или је обрнуто. Њихове реакције на моје поступке? Никада нису задовољни. Шта год да урадим, било добро или лоше, они увек реагују исто. А сигурна сам да су и они у детињству правили исте грешке као ја.
Реченица која увек изнервира сву децу јесте „Ова данашња омладина!“ Оно што је чудно, сигурна сам да су је наши родитељи научили од својих родитеља.
Можда су родитељи само љубоморни на нас јер смо ми деца, а они одрасли.
Петрово перо 