Софија Симићевић
27. 4. 2020.
Драги дневниче,
Пошто сада боравим код куће, више свет не гледам површно. Обично бих се фокусирала на школске обавезе које треба да извршим, док би окружење и природа у којој се налазим били замагљени и мање важни за моје око. Сада је то другачије. Драго ми је што имам двориште које могу да максимално искористим. Дане проводим напољу љуљајући се на великој, породичној љуљашци док читам књигу. Волим да некад и седнем за сто напољу, док ме дрво штити од сунца и ствара хлад, па за промену, на такав начин учим. Али, активност коју највише волим да радим у дворишту јесте да се шетам и посматрам цвеће из различитих углова. Раније сам мање времена проводила у кући, самим тим и у дворишту, па нисам ни примећивала колико различитих боја краси моје двориште. Цветови вишње и јабуке се шуњају испод лишћа које преовладава на дрвету, маслачци које маме пчеле из ваздуха и суседних дворишта, безброј малих сићушних цветића различитих боја посађени по бакином распореду, али једна биљка коју сам случајно срела погледом. Кинеска дуња. Њени цветови јаке розе боје уједначени су са њеним малим лискама. Њено мало стабло је смештено у угао дворишта, чиме је његова лепота недовољно искоришћена. Одувек сам знала да постоји и да ту налази, али цвеће никада нисам схватала као нешто што је битно и значајно. Сада не мислим тако. Сада моје око гледа на то дрво тако да се оно налази у фокусу. Ти цветови, латице… као да садрже резервну срећу. У каквом год негативном расположењу да си, само је потребно да га погледаш и истински га осетиш. Ведрина, радост и позитивне емоције као да само излазе из његове лепоте која ти измами осмех када си тужан, смири те када си нервозан и љут. То цвеће… једноставно ти промени боје у дану који проживљаваш, као да се у тим латицама крије срећа и бескрајна ведрина. Захваљујући оваквим условима, цвеће гледам потпуно другим очима. Они нису више замагљени део моје фотографије, него у центру ње.
29. 4. 2020.
Драги дневниче,
Морам да ти кажем да сам била вредна данас. Спремала сам вечеру. То су биле пилеће тортиље, а породица је њима била одушевљена. По први пут сам закорачила у свет кувања који је заправо диван. Боје, укус, изглед није једино што ме је привукло кувању. Породица. То сам спремала својој породици, са којом сам делила те тренутке док смо вечерали заједно јело које сам спремила. Те тортиље су сачињене не само од пилетине, зелене салате и осталог, већ и од љубави које гајим према својој породици. Сва јела која настају настају због укућана. Зашто сви воле велике празнике? Јер сте у својим домовима док делите будуће успомене са породицом. Диван је осећај кувати за породицу. Трудићу се да убудуће још више нешто спремам.
30. 4. 2020.
Драги дневниче,
Један дан у недељи користим за опуштање. У активности које обављам тог дана сврставам ствари које највише волим да радим. Овај дан је један од тих. Ујутру, када сам устала, искористила сам време које сам поделила са својим млађим братом. Проширила сам му његов, још увек мали вокабулар, јер има тек нешто више од годину и по дана. Након тога сам га успавала, а ја сам се мало више посветила себи: обављала сам обавезе везане за школу, а након тога сам гледала своју омиљену серију, “Вампирски дневници“. Убрзо сам схватила да ми ускоро почиње регуларна настава преко телевизије, па сам брзо наређала књиге на сто и препустила се лекцијама. Након завршене наставе, појела сам воћну салату са мамом и братом. Схвативши да ово слободно време не сме превише да ме опушта, села сам за сто и обављала домаће задатке везане за српски језик. Након завршене причаонице, вечерала сам са својом породицом, успут размењујући најновије информације о новонасталој ситуацији. Оно што планирам за вечерас јесте да се окупам и очистим своје лице. Највише волим овај део, јер саперем сву прљавштину и све лоше емоције и тренутке са себе. После се осећам као нова особа спремна за нове животне изазове. Крај дана завршавам читањем књиге, затим изгасим лампу која ми је осветљавала књигу, оставим књигу на сточић поред кревета и утонем у сан.
Петрово перо 