Мој дневник током пандемије

Дуња Радуловић

Crying earth wearing mask on blue sky background

петак, 1. мај 2020.

Драги дневниче,
Када упоредим сам почетак изолације и данас, могу да уочим огромну промену. На почетку је то била усамљеност, нервирање, само гушење од затвореног простора, поготово са људима са којима не могу да издржим дуго, а да се не посвађам. Сада сам јасно увидела где грешим, мој проблем био је у мојој глави; схватила сам да уколико почнем другачије да размишљам и да се понашам, овај карантин би можда могао да прерасте у нешто добро. Потпуно је нормално да ми превише недостаје друштво и здрав разум неког са ким се слажем али, наравно, све има своје недостатке. Почела сам да размишљам о томе како сам се, пре ове ситуације, на неки начин, давила у обавезама. Дан је био пренатрпан, а глава само што није пукла од претераног размишљања и организације. Међутим, вероватно најбоља ствар која је тад могла да ми се деси, јесте ова изолација. Схватила сам колико значи имати слободно време, време које можете посветити себи, стварима које нисте обавезни да радите, већ које бисте желели да радите у слободно време кога сада имате на претек. Колико значи имати осам сати чврстог сна, не размишљајући о томе кад треба да устанете или кад треба да заспите! Не знам шта се то пробудило у мени да свако јутро идем на трчање и да ми супер иде прављење колача. Данас сам као и претходних дана, без размишљања о обавезама, цео дан читала књигу која се испоставила превише занимљива да једноставно не могу да прекинем да је читам. И по први пут у ова два месеца, касним са једним од домаћих јер сам се превише удубила у ту исту књигу, али то је у реду јер ће ми наставник вероватно прогледати кроз прсте ако се извиним. Од часова на телевизији сам одустала, јер ми се спава кад их слушам. Мада и то је у реду јер имам своје уџбенике који ми већином објасне све што не разумем. Углавном, то је све што сам имала да кажем, а сад морам да се вратим својој књизи.

субота, 2. мај 2020.

Драги дневниче,
Она књига коју сам јуче прочитала, разочарала ме је својим крајем; писац је вероватно знао колико мрзим несрећан крај па је зато написао и други део те књиге, само да би на мени профитирао. На његову срећу, пала сам на његов план и наручила други део преко интернета, а у међувремену сам се посветила читању једне много другачије књиге коју сам позајмила од рођаке. Наиме, никад нисам читала хорор књиге јер сматрам да не остављају исти ефекат као филмови, али ме свакако интригирају и зацртала сам да ћу изаћи из својих граница комфора и прочитати је. Скоро сам схватила да ово слободно време треба да искористим читајући јер је то стварно најбољи начин да убијете време. Првих десетак страна чине се и више него занимљиве, али ми мисли лутају на сасвим другу страну па сам одлучила да је оставим док не бих сасвим могла да се у њу удубим. Ближи се слава, а ми је наравно нећемо славити, што мени представља олакшање јер ко ће је спремати и распремати? Мада, свакако ћемо правити неки ручак за нас у кући па се насмејем размишљајући о храни. Распремајући собу данас, нашла сам свеску у коју сам писала своју сопствену књигу у петом разреду. Мало је рећи да ме је срамота изјела, али било је занимљиво сетити се неких ствари. Као једна од свакодневних мисли, провуче ми се кроз главу и када ће се све ово завршити јер стварно умирем за слободом и друштвом. Због својих не тако широкоумних схватања моје породице, из куће нисам изашла већ месец и по дана, не рачунајући двориште и ближу околину. И, иако најчешће волим да будем сама, само размишљање о томе да не могу да видим никога, представља ми фрустрацију и у мене увлачи нервозу. Писање о овоме ми чини ситуацију још већим теретом, па ћу прекинути и отићи да покушам да наставим са књигом. До сутра…

понедељак, 4. мај 2020.
Драги дневниче,
Данас сам одгледала филм који је добитник Оскара и веома хваљен, мада мислим да је мало превише за мој укус. За разлику од већине дана у којима себи нађем занимацију, данас сам била прилично уморна и нерасположена. Све више ми недостаје друштво, слобода, па чак и школа. Још више почиње да ми се чини да се један дан понавља изнова и изнова. Сваки дан радим домаћи, идем на трчање, излежавам се и гледам филмове, сваки дан може се чути телевизија која будно извештава о вирусу, о броју заражених и изолацији. Мада се телевизија труди да сваки дан обезбеди нешто занимљиво за гледање, да одвуче људима пажњу и задржи их у кућама, ипак је човекова природа надвладала и све о чему размишља је када ће моћи напоље. Тако и ја, као да ми у глави откуцава сат. На крају дана све се своди на исто. Иако је требало одавно, тек сад почиње да ме замара и почињем да се осећам како ћу се сваког тренутка распасти. Али, позитивне мисли, све ће на крају ово проћи. Ваљда.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s