Једна прича

Мартина Мрдак

writing

Књига живота

Писала је сваки дан. Упорно и вредно се трудила да опише све дивне, али и оне непријатне тренутке у свом животу. Сваки дан, нови редови.
И када је чекала родитеље да дођу по њу након школе, писала је. Када је усхићено гледала хаљину за матуру, писала је. Када је нервозно грицкала оловку пред испит, исту је употребила да пише о томе. Папиру је, као најбољем пријатељу описивала све; од јутра па до вечери. И када би била незадовољна нечим, можда избором речи, или пак рукописом, поцепала би папир и почела све изнова. Обожавала је то. То како над папиром и оловком има контролу коју нема над својим животом.
Пажљиво бира речи, али не може бирати тако дуго у разговору. Обрише грешку, а у животу их је врло тешко макар и исправити, а обрисати: немогуће. Када се удала, писала је.Када је дошла са кћерком из породилишта, писала је. И тако сваки дан: нови лист.
Није звала то дневником. Сматрала је да је дневник за малу децу… Не, ово је било нешто дубље, значајније. То је постала неизбежна навика. Понекад, када не би имала папир, писала би на длан, и држала стиснуту шаку све док не би преписала на папир, како људи не би помислили да је неозбиљна па још пише по рукама…
Када је удала кћерку, писала је. Имала је времена на претек, остарила је, а сећа се као јуче да је било, њене матуре! И често се присећала свега што је прошло, јер је некада мислила само на оно што може доћи.
И тако дан по дан, лист по лист, одлучила је. Дозволиће да њена Књига живота, како ју је звала, буде прочитана од стране неког ко није она. Није то била лака одлука. Тек тако дати сва своја осећања, сузе, радости, догадјања и мисли! Било је тешко, али је књигу показала својој дугогодишњој пријатељици. Неколико дана касније десило се нешто о чему није ни маштала. Знала је да је њена другарица тврдоглава и на своју руку, али не толико да би однела њену књигу у издавачку кућу. И убрзо је добила понуду за штампање књиге, на њој је остало само да прихвати. Или можда и одбије…
Размишљала је дуго…Шта би се десило ако би неко прочитао њену драгоцену, тако дуго чувану књигу? Одушевио би се можда, и не би му било доста. Желео би још, други део, макар и наговештај… Али она нема више о чему да пише… Па зато…
-Не – рекла је и узела назад своје рукописе из руку збуњеног издавача. Док ју је носила кући, имала је осећај као да у наручју носи цео свој живот! Диван је то осећај био за њу! Задржаће књигу само за себе, јер то је њен живот!

Али нису сви мислили као и она:
-Али, пропушташ шансу живота!- Убеђивао ју је супруг.
-Не, не пропуштам ја шансу живота, већ грешку живота! – И ту се дискусија завршила…
Сутрадан, поносна на себе и своје одлуке, узела је нови лист и започела:
„Јуче сам добила једну врло чудну понуду. Одбила сам је, наравно…“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s