Овај рад награђен је на конкурсу Подружнице Друштва за српски језик и књижевност Златиборског округа.
Магдалена Чикарић
Нађа. Четрнаест година. Све стрепњом ишчекује први дан школске године. Долази из другог града. У овом нема пријатеља. Прилично повучена, тиха, жељна искреног разговора и нових познанстава. Већ дуго живи у свом виртуелном свету званом друштвене мреже. Тамо је научила да се не може веровати фотографијама, објавама и написаним речима.
Лука. Четрнаест година. Бескрајно духовит, паметан, брижан. Омиљен у свом разреду. Колико год му то пријало, увек му је недостајао неко ко би га у потпуности разумео.
Први септембар. Понедељак. Нађа и Лука су у истом разреду. Он први дан проводи у смеху и шалама са старим друштвом. Она, прилично узбуђена, покушава да се уклопи у нову средину. Он кући креће са осмехом. Она помало тужна.
Вече. Нађа листа Инстаграм. Лука избацује фотографију одељења на којој је и она. Она дуго размишља шта да напише. Скупља храброст и пише: „Слика је заиста лепа. Мислим да се нисам најбоље снашла“. Он јој, после охрабрујућих речи, нуди помоћ. Позива је у обилазак града. Нађа са одушевљењем прихвата. Од тога дана постали су нераздвојни.
Пронашли су једно у другом баш онај делић који им је био потребан да би били потпуни. Имали су заједнички профил, заједнички смисао за хумор. Имали су заједничке идеје. Страхове. Радости. Наде. Жеље. Створили су нове успомене. Шта мислите, да ли је пријатељство прешло у нешто више? То само њих двоје знају.
Петрово перо 