Ја и Алексија

svih-5-romana

Софија Симићевић

Први роман који смо обрађивали на радионицама Читалачког маратона је „Ја Алексија“ Бранке Трифуновић. Покушали смо да разменимо своје утиске о роману и да замислимо себе у ситуацијама у којима се налазила Алексија…

Ова књига нас доводи у ситуацију да дубоко размислимо о свим нашим добрим, али исто тако и погрешним поступцима, али нас наводи и на размишљање о томе да је све то живот, и да пре свега што желимо да урадимо морамо прво добро да размислимо, па тек онда донесемо праву и исправну одлуку. 

Као и Алексија, у свим ситуацијама бих била веома збуњена, али бих све о томе шта се дешава рекла својим родитељима, јер знам да они од свих могу највише да ми помогну и за разлику од ње, не бих превише улазила у ту ситуацију у коју је она дошла.  Као и она, била бих збуњена, чудна, тужна… За разлику од ње, тражила бих свакога ко може да ми помогне, попут школског педагога, родитеља, била бих увек спремна на све. Њен поступак да доста тога крије од родитеља ми се није свидео, као ни то да не прича како се осећа Петру и Ђорђу….                                    Највише ми се свиђа то што је књига веома духовита, јер такве књиге највише волим, па ми је сад ово и једна од омиљених књига.  

Дуња Радуловић

Ова књига ме је научила да се носим са својим одлукама и да треба добро да размислим о свему пре него што урадим. Натерала ме је на размишљање о својим  непромишљеним поступцима. Успела сам да се пронађем у главном лику по томе што увек бурно реагујем и што ми се живот веома променио, иако се нисам селила. Можда бих мало нежније саопштила Ђорђу како ствари стоје, а можда бих чак изабрала њега уместо Петра, ко зна? Посебно сам осетила неку привлачност књиге у делу у ком је побегла из школе са Ђорђем, иако је то после доносило последице. Моменат у коме схвата да јој је он најбољи пријатељ мени слама срце више него њему. Не осуђујем је, али ми је жао што није одабрала Ђорђа јер је он мени лично симпатичнији и дражи. Мислим да бих се слично понашала у оваквим ситуацијама, али одабир не би био исти. Књига буди емоције и пружа ужитак при свакој страни.

Мартина Мрдак

Читајући роман могла сам закључити да је главна јунакиња јако храбра и плаховита дјевочица. Њена реакција на вест о пресељењу подсетила ме је на мене у истој ситуацији… Не бих рекла да имамо исто понашање, она бурно реагује у неким ситуацијама, док бих ја да проблем прође без икаквог конфликта. Не осуђујем је ни за какав поступак или реакцију, јер  њене особине потпуно оправдавају и њене поступке. Допада ми се како су описане ситуације у којима се нашла Алексија и то како је сваки детаљ осмишљен да нас до краја привуче читању књиге. Да сам на Алексијином месту, вероватно бих мало ,,спустила лопту“, тј. мање бурно бих реаговала на проблеме у којима се нашла главна јунакиња.

Ана Бабић

Читање романа „Ја, Алексија“ навело ме је на свакојака размишљања. Алексија и ја дефинитивно не можемо да се поредимо, мислим да превише бурно реагује у неким ситуацијама .Њене особине нису ни сличне мојима, али је не бих осуђивала. Свиђа ми се начин на који су описане дате ситуације. Свиђа ми се та Алексијина иронија и доза сарказма. Као што сам рекла, Алексија и ја смо два различита света тако да бих другачије реаговала у сличним ситуацијама. Када бих нпр. имала сличну ситацију да бирам између Ђорђа и Петра, не бих изабрала ниједног. Са Ђорђем Алексија схвата каква је лепота живљења без  школе, али ипак Петар је много брижнији и пажљивији према њој. Алексија је девојчица за пример, која поред школе и одличног успеха успева да се бави и другим стварима.

Advertisements

Препорука за читање: „Лето када сам научила да летим“ Јасминке Петровић

IMG_20171207_1258461

Софија Симићевић

 Ова књига не описује заиста право летење, јер свако зна да ниједан човек не може полетети. Али ће главна јунакиња ипак полетети… 

   Њено име је Софија, као и моје. Воли исте ствари као и сваки тинејџер, а  живот јој се претворио у ноћну мору када је сазнала да ће за летњи распуст бити у Хрватској на мору, али са две досадне бабе! Заједно са својом бабом кренула је на море код сестре њене бабе, Ноне Луце. Нона је духовита и маштовита особа за разлику од своје рођене сестре која као да је из праисторије. Софији је Нона била сјајна, јер ју је управо она научила да сања, да машта и оно најважније, да лети. Софија је увидела да јој нису потребне ни друштвене мреже ни телефон да јој дан учине лепшим, већ да је довољно само мало маште. И да се љубав може појавити и онда када најмање очекујемо. Софија је и помирила своје рођаке после дуго година свађе, до које је довео рат између Србије и Хрватске.   

   Софија ниједног тренутка није ни помислила да ће се ипак добро провести. Али нажалост, нешто ће јој покварити летовање. Шта ће се још десити, сазнајте читајући ову књигу. 

    Писац нам говори колико машта значи, колико нас може развеселити, али и да не заборавимо оног ко нас је научио да маштамо и летимо. Да легнемо било где, употребимо своју машту, и једноставно полетимо. 

Препорука за читање: Сањар, Ијан Макјуан

delfi_sanjar_ijan_makjuan

Дуња Радуловић

   Сањати је дивно, зар не? Можемо сањати о дугама, једнорозима, пролећу, богатству. Сада ћу вам представити једног малог сањара.

   Књига ,,Сањар“ у неколико већих целина описује доживљаје дечака Питера. Десило се да је једном био беба, једном мачак, лутка, одрастао човек, једном је чак и ухватио крадљивца из његове улице који је у ствари био његова стара комшиница. Писац нам показује свет из различитих перспектива и покушава да нам каже да није свима лако и да живот носи различите препреке преко којих ћемо морати да пређемо. Упознаје нас са животом и његовим изазовима.

   Живот овог сањара није био лак, али је и даље наставио да сања. Размислите о овоме када наиђу тешки тренуци…

Препорука за читање: Срце од мастила Корнелије Функе

   delfi_srce_od_mastila_kornelija_funke

Мартина Мрдак

   Срце од мастила?  Чудно име зар не? То је књига у којој се могу срести виле и духови, добро и лоше. Све на једном месту!   

    Књига говори о човеку који има моћан таленат: може да оживљава ликове из књига тако што ће их прочитати наглас… Али једном приликом, док је књигу Срце од мастила читао својој кћерци и жени, десило се нешто неочекивано: оживео је неколико зликоваца, а у књигу ,,учитао“  своју жену…

   Тада, његова двогодишња кћерка Меги остала је без мајке, али не задуго… Када је напунила дванаест година, њен отац разговарао је са Прашњавопрстим, незнанцем који је ушао у кућу уневши потпуну пометњу. Одмах следећег јутра кренула је на пут заједно са својим оцем и Прашњавопрстим, за кога ће се касније испоставити да је јунак којег је Мегин отац Мо оживео из књиге. Меги одлучује да пронађе мајку и на сваки начин је ослободи из књиге Срце од мастила…

   Можда свако од нас уме да оживи ликове из књиге у својој машти. Да бисте то урадили, није вам потребно чудо. Некада је само потребно да одете до библиотеке и позајмите књигу…

 

Оснивање читалачког клуба

20171124_120945

Дуња Радуловић

Књиге су главна одлика лепоте знања и културе. Добро нам је познато да деца баш и не воле да читају књиге. Оснивањем читалачког клуба покушаћемо да мало променимо њихове навике.

Прва радионица Читалачког клуба наше школе одржана је 24. новембра у учионици српског језика. Упознали смо се са планом рада и књигама које ћемо читати ове године. Наш читалачки клуб одлучио се за учешће у акцији ,,Читалачки маратон“ издавачке куће Клет. Током године читаћемо књиге по њиховој препоруци, на радионицама размишљати и разговарати о њима, а на крају године сваки  члан гласаће за своју омиљену књигу.

Писац Дејан Алексић у нашој школи

dejan al

Софија Варница

Тај уторак, 3. октобар 2017.године, није био обичан школски дан. У госте нам је стигао писац, и то наш омиљени, Дејан Алексић. У време кад школарци и не воле баш да читају, Дејан успева да допре до њих и успостави сјајну интеракцију са њима. Духовите су и необично маштовите његове књиге: „Чудесни подвизи Азбучка Првог у тридесет слова“, „Лука из олука“, „Музика тражи уши“, „Ципела на крају света“, „Исидора и зуб“, „Мали огласи“, „Загонетка ретка звана архитетка“, „Прича о доброј метли“, „Петар и пертле“, „Кога се тиче како живе приче“ и многе друге.

Алексић је очарао децу својим умећем да их кроз игру подучава. Говорио је загонетке, брзалице, кратке песме, па чак и мале огласе. Деца су углас за песником понављала мали оглас:

„Бувац и бува добили бувче,

хитно им треба двособно куче.

Предност имају клемпаве расе,

што веће уши, веће и терасе.“

Деца воле да се такмиче, па нас је писац зачас подстакао да замислимо узаврелу атмосферу Олимпијских игара у Токију 2020. године и на њима по први пут нову такмичарску диспциплину, „брзаличарство“. Већ је био у улози строгог, али праведног судије Швеђанина, пред којим су наши ђаци, Мартина, Даница, Алекса, Сава и Светлана бранили боје Србије тако што су морали што брже да изговарају брзалице. Школска библиотека орила се од дечјег смеха када је песник као брзалицу прочитао своју песму „Џин и син“.

Био је ово скуп насмејане деце и ведрих наставника и библиотекара у врло присном разговору са необично обичним писцем који је са децом збијао шале, смејао се и причао. Наша лепа библиотека се претворила у најнеобичније место у граду. Као неко ко жели да заувек сачува то дете у себи, на наше питање  „Како сте добили инспирацију?“, Дејан је одговорио: „Па, добио сам је за рођендан.“

Данас је јако тешко бити занимљив деци, окупираној електронским медијима, али је Дејану то пошло за руком. Колико је важно одрастање уз књигу, писац нам је доказао својом разиграном поезијом, пуном игре речи и необичних ситуација, интересантним питалицама и загонеткама. На самом крају Дејан је заједно са децом изговорио „Химну коју певају блесе“. 

dejan a

Дан писмености 2017.

dp01

Тијана Дрндаревић

       Обрадовали смо се када нам је наставница рекла да ћемо и ове године учествовати у обележавању  Дану писмености који у нашој школи. Било нам је веома забавно и поучно.
       Имали смо задатак да проверимо колико ученици познају најважнија правописна правила. Направили смо штанд и беџеве као награде. Ђаци који су прилазили извлачили су папириће са питањима. За тачне одговоре су добијали беџеве на којима је писало “Писмен/а сам!“, а за нетачне одговоре добијали су беџеве са натписима “Вежбај правопис!“. Штанд је био веома посећен, а ми смо се осећали као наставници. Прилазили су ђаци из свих разреда, а највише петаци. Њима је било најзанимљивије јер су тек дошли у нашу школу.
     Осим квиза, имали смо и анкету за коју је била задужена наша другарица Ана. Анкета се састојала од питања везаних за правилно писање слова и поштовање правописа у комуникацији на друштвеним мрежама и путем телефона. Резултати анкете су показали да велики број ученика води рачуна о правилности реченице и о правопису, али још увек има доста оних којима то није битно. Многи ученици су добили позитивне беџеве, али је било доста и негативних.
      Мислимо да би ђаци више обратили пажњу на правопис када би било чешће оваквих дешавања. Можда би било добро да се ова идеја искористи за друге предмете.