Оснивање читалачког клуба

Дуња Радуловић

Књиге су главна одлика лепоте знања и културе. Добро нам је познато да деца баш и не воле да читају књиге. Оснивањем читалачког клуба покушаћемо да мало променимо њихове навике.

Прва радионица Читалачког клуба наше школе одржана је 24. новембра у учионици српског језика. Упознали смо се са планом рада и књигама које ћемо читати ове године. Наш читалачки клуб одлучио се за учешће у акцији ,,Читалачки маратон“ издавачке куће Клет. Током године читаћемо књиге по њиховој препоруци, на радионицама размишљати и разговарати о њима, а на крају године сваки  члан гласаће за своју омиљену књигу.

Писац Дејан Алексић у нашој школи

Софија Варница

Тај уторак, 3. октобар 2017.године, није био обичан школски дан. У госте нам је стигао писац, и то наш омиљени, Дејан Алексић. У време кад школарци и не воле баш да читају, Дејан успева да допре до њих и успостави сјајну интеракцију са њима. Духовите су и необично маштовите његове књиге: „Чудесни подвизи Азбучка Првог у тридесет слова“, „Лука из олука“, „Музика тражи уши“, „Ципела на крају света“, „Исидора и зуб“, „Мали огласи“, „Загонетка ретка звана архитетка“, „Прича о доброј метли“, „Петар и пертле“, „Кога се тиче како живе приче“ и многе друге.

Алексић је очарао децу својим умећем да их кроз игру подучава. Говорио је загонетке, брзалице, кратке песме, па чак и мале огласе. Деца су углас за песником понављала мали оглас:

„Бувац и бува добили бувче,

хитно им треба двособно куче.

Предност имају клемпаве расе,

што веће уши, веће и терасе.“

Деца воле да се такмиче, па нас је писац зачас подстакао да замислимо узаврелу атмосферу Олимпијских игара у Токију 2020. године и на њима по први пут нову такмичарску диспциплину, „брзаличарство“. Већ је био у улози строгог, али праведног судије Швеђанина, пред којим су наши ђаци, Мартина, Даница, Алекса, Сава и Светлана бранили боје Србије тако што су морали што брже да изговарају брзалице. Школска библиотека орила се од дечјег смеха када је песник као брзалицу прочитао своју песму „Џин и син“.

Био је ово скуп насмејане деце и ведрих наставника и библиотекара у врло присном разговору са необично обичним писцем који је са децом збијао шале, смејао се и причао. Наша лепа библиотека се претворила у најнеобичније место у граду. Као неко ко жели да заувек сачува то дете у себи, на наше питање  „Како сте добили инспирацију?“, Дејан је одговорио: „Па, добио сам је за рођендан.“

Данас је јако тешко бити занимљив деци, окупираној електронским медијима, али је Дејану то пошло за руком. Колико је важно одрастање уз књигу, писац нам је доказао својом разиграном поезијом, пуном игре речи и необичних ситуација, интересантним питалицама и загонеткама. На самом крају Дејан је заједно са децом изговорио „Химну коју певају блесе“. 

Дан писмености 2017.

Тијана Дрндаревић

       Обрадовали смо се када нам је наставница рекла да ћемо и ове године учествовати у обележавању  Дану писмености који у нашој школи. Било нам је веома забавно и поучно.
       Имали смо задатак да проверимо колико ученици познају најважнија правописна правила. Направили смо штанд и беџеве као награде. Ђаци који су прилазили извлачили су папириће са питањима. За тачне одговоре су добијали беџеве на којима је писало “Писмен/а сам!“, а за нетачне одговоре добијали су беџеве са натписима “Вежбај правопис!“. Штанд је био веома посећен, а ми смо се осећали као наставници. Прилазили су ђаци из свих разреда, а највише петаци. Њима је било најзанимљивије јер су тек дошли у нашу школу.
     Осим квиза, имали смо и анкету за коју је била задужена наша другарица Ана. Анкета се састојала од питања везаних за правилно писање слова и поштовање правописа у комуникацији на друштвеним мрежама и путем телефона. Резултати анкете су показали да велики број ученика води рачуна о правилности реченице и о правопису, али још увек има доста оних којима то није битно. Многи ученици су добили позитивне беџеве, али је било доста и негативних.
      Мислимо да би ђаци више обратили пажњу на правопис када би било чешће оваквих дешавања. Можда би било добро да се ова идеја искористи за друге предмете.

 

Још један септембар…

   

Мартина Мрдак

Са топлих плажа враћамо се назад у хладне школске клупе. Очекују се падавине са петица на тројке. Киша суза могућа крајем септембра у јужном делу учионице.

   Нова пријатељства настају, а стара… трају. Лица наставника и даље су сунчана и ведра, али се и код њих очекује промена.Чим уђу у наш разред. Ураган звани математика и цунами познатији као физика изазваће стрес, нервозу и страх.

   Радне навике се полако враћају. А симпатије… Ех, па то је већ нека друга прича…

Под истим небом нашег дома

Јулија Перовић

   Колико је жеље и упорности потребно за остварење циља? Колико пораза треба доживети да бисмо дошли до успеха? Колико препрека треба прећи и не посустати у остварењу својих снова? Колико је достизање циља слатко на крају?
   Једног сунчаног петка, моје одељење и ја смо сазнали за конкурс на који се шаљу филмови из школа широм наше земље. Ту информацију саопштила нам је наша разредна. Сазнали смо да екипе које направе најбоље филмове иду на смотру у Каравуково. Нисмо знали где је Каравуково, нити шта се дешава на тим смотрама, али смо желели да одемо. Добили смо тему ,,Свадба некада“. Били смо одлучни у жељи да снимимо филм и одемо у Каравуково упркос свим препрекама које нисмо могли заобићи. Снимили смо филм, монтирали и послали на конкурс. Седам дана смо жељно ишчекивали резултате. Надали смо се проласку у ужи круг и одласку. Многи су помислили да од тога нема ништа и да је снимање филма било само пуко трошење времена. А онда смо добили мејл од Основне школе ,,Бора Станковић“ из Каравукова. У мејлу је писало да нас очекују на смотри 29. априла.

Дошао је тај дан. Ујутру рано смо кренули. Путовали смо рано и били смо исцрпљени, али упркос томе одисали смо позитивном енергијом и сваки минут испуњавали смехом. У Каравуково смо стигли заједно са ученицима млађих разреда наше сколе. Учитељице Биљана Стишовић и Мика Попадић су се заиста потрудиле да нашу сколу презентују на најлепши начин. Штанд наше школе је био прелеп.Р адионица  „Капе за чауша“ била је изузетно вреднована и освојила је прво место. У школском дворишту све је било свечано. Сви су били обучени у ношње из свог краја и трудили се да што лепше представе своје обичаје. Ишли смо од штанда до штанда, од радионице до радионице, упознавали нове другаре, њихове обичаје и лепоту ове манифестације. Наш филм добио је похвалницу као и штанд наше школе.

Тај дан у Каравукову је тако брзо прошао и морали смо да кренемо натраг. Поздравили смо се са свима, ушли у аутобус помало тужни јер смо били свесни да је крај овог дивног, незаборавног дана и кренули натраг.
Био је то дан када смо осетили слаткоћу успеха после горчине препрека. Дан у ком су се остварили наши снови. Дан када је слатко било најслађе. Дан када је моје одељење VII3 успело да одсања свој сан.

Шта је за мене срећа

Ива Парезановић

    Срећа – нежна, радосна, топла, сјајна… толико речи да опише ово осећање, а тако је тешко објаснити га.

    Свако доживљава срећу на свој начин. Неко осећа радост када има материјалне ствари, другима лепа реч улепша дан. Мене испуњавају ситнице. Зубато сунце које ме топлином буди. Разговор са пријатељима који ме увек орасположи. Породични ручак уз који се смејемо. Нова искушења, али и победе. И на крају дана нежно певање птица које ме поздрављају. 

    Некад, у тамним периодима живота, мислимо да смо изгубили срећу. Али она не треба да се тражи у великим стварима, већ у ситницама. Доста раскрсница живота прошла сам без среће. Али то ме је научило да је уз труд и рад све могуће. Када се окренем и погледам моју стазу, и поред тешких тренутака она ми изгледа као лука раја.

    Толико малих догађаја и снова чини нас радосним, и то треба да ценимо. Јер без њих живот не би био испуњен.

Још једно виртуелно путовање

Марија Козодер

Захваљујући технологији која се све брже развија можемо стићи до многих далеких места и комуницирати са људима који су далеко од нас. Тако смо ми отпутовали да видимо пингвине.

Путем Скајпа повезали смо се са научницима истраживачког центра SANCCOB у Јужноафричкој Републици. Они се баве заштитом угрожених животиња, а посебно брину о пингвинима.

Разговарали смо на енглеском језику, што је био још један изазов за нас. Ученици су постављали питања, а чувари су показивали пингвине и причали занимљивости о њима. Сазнали смо да јужноафрички пингвини расту до 65 цм и тешки су од 2,5 до 4 кг, да живе у колонијама и да су мужјаци  крупнији од женки. Сазнали смо и како се хране, полажу јаја и брину о њима. Видели смо и чули пингвина кога су чувари тек нахранили.

Ученицима је овај час био много занимљив. Научили смо много тога о угроженим животињама, вежбали енглески… Надамо се да ћемо имати још оваквих путовања.

Мистери Скајп: Србија – Грузија

Марија Козодер

   Ученици широм света упознају се, друже и уче играјући игру Мистери Скајп.

   У четвртак, 6. 4. 2017. одржан је час упознавања између ученика 7. разреда наше школе и ученика из Грузије. Дружење се одиграло преко Скајпа.  Учесници на почетку игре нису знали одакле су њихови другови. Игра се одвија тако што учесници једни другима постављају питања на које је могуће одговорити само са да или не. Циљ је да се што пре открије партнерска земља. Учесници су одговарали на питања о својој држави и о својој школи. На крају су показивали једни другима презентацију о својој земљи. Ми смо се похвалили природним лепотама наше земље и лепим школским двориштем. Они су нама показали њихово необично писмо. Ученици су разговарали на енглеском језику. У игри су учествовали ученици: Јован Кнежевић, Никола Мандић, Никола Ненадић, Вељко Јованчић, Арсеније Вранић, Алекса Нешковић, Ана Мијатовић, Милица Лазић, Радомир Ршумовић, Марија Козодер…  Час су организовали наставници Јелена Алексић, Душко Полић и Олгица Спасојевић. Дружење је протекло у опуштеној атмосфери. Ученици су уживали у дружењу, а уједно обновили географију, вежбали енглески, што је био и циљ овог угледног часа.

Балетским кораком до Беча

Тијана Дрндаревић    

   Била сам тако срећна када ми је наставница балета рекла да ћемо ићи у Беч на такмичење. Први пут сам добила соло тачку. Месецима сам се спремала вежбајући сваки дан. У глави ми је било само такмичење, а о Бечу нисам много ни размишљала.
     Када смо стигли, било је рано јутро и како сам погледала кроз прозор аутобуса, заборавила сам на такмичење. Задивили су ме величина и изглед прелепих грађевина и споменика. Кренули смо у шетњу Бечом са Трга Марије Терезије који је уствари прелепи парк између два огромна музеја: Природњачког и Културно- историјског. Стигли смо да обиђемо само Културно-историјски. Ту сам била одушевљена правим мумијама у египатском делу музеја, прелепим скулптурама у грчком делу, огромним уметничким делима Верласкеза, Рубенса, Рембранта и многих других великих сликара. Центар града је препун дивних катедрала, паркова и скулптура. Ту је и школа јахања, а кочије са дивним коњима чекају да вас провозају. Пролазећи поред парка са Штраусовом статуом, као да сам чула његов валцер „На лепом плавом Дунаву“.
   По доласку у хотел поново добијам трему због сутрашњег наступа. И тај дан је стигао. Наступи се одржавају на две бине. Много деце се такмичи, свуда око мене су шарени костими, а загревање је почело од раног јутра. Убрзо је дошло и мојих пет минута и прилика да се покажем у најбољем светлу. Имала сам осећај да никада боље нисам играла, а аплауз ми је то и потврдио. Узбуђено сам изашла са сцене где су ме чекали моји другари који су ме подржавали. Брзо смо се спремали за групни наступ, а у међувремену навијали за нашег јединог дечака у групи који је имао своју соло тачку. После завршених наступа је било велико ишчекивање проглашења победника у свакој категорији. Сви су већ били нервозни и напети. Када су прозвали моје име за треће место, била сам пресрећна, а још лепши осећај је био када смо освојили прво место сви заједно. Уморни и задовољни, отишли смо у наше собе.
   Сутрадан смо се већ нашли у вртовима хабзбуршких двораца који су нас оставили без даха. У дворцу Шенбрун највећи утисак на мене су оставиле Велика галерија која је веома раскошна, али и нешто скромнија соба у којој је велики Моцарт одржао свој први наступ са шест година. Вртови дворца Белведере су ме одушевили својом величином и прелепим фонтанама. Снежни алпски врхови су се видели са великог дунавског торња, а панорама Беча са великог точка у забавном парку „Пратер“.
      Овај прелепи град је оставио велики утисак на мене и надам се да ћу га поново посетити и можда освојити још неку награду.

Осмех на дар

 Ана Стефановић

 „Један осмех не стаје ништа, а тако пуно даје…“ биле су речи које су 25. јануара отвориле ово књижевно вече. Још једно у низу успешно вече хумора, смеха и игре.
  Тема ове књижевне вечери је, као што и сам назив каже, осмех. Кроз шалу, поезију и песму показали смо публици колико је у данашњем суморном свету осмех битан. „Траје само један часак, али сећање на њега остаје вечно.“. Захваљујући нашој наставници српског језика Соњи Столић успели смо да реализујемо још једно вече вредно гледања. Вече испуњено смехом и љубављу употпунили су ђаци старијих разреда својим изведбама на имагинарној „позорници“ наставничке канцеларије. Ученици су добијали громогласне аплаузе након својих наступа међу којима су се нашле тачке „Циганин хвали свога коња“, „Нерадна жена“, „Вашар у Тополи“, „Прва љубав“, као и бројне рецитације. Осмех на лица публике изазвала је и песма „Није ме страх“ у изведби наставника Милана Зкатковића и ученице петог разреда Дуње Радуловић. У публици су се нашли многи наставници, родитељи, ученици и чинило се да смо успели да им бар на трен улепшамо то вече.
   Наш циљ је био да овом вечери пружимо публици незабораван смех и да их подсетимо да је осмех мали, али врло битан део наше свакодневнице, да чини богатим оне који га примају, а не осиромашује оне који га пружају.