Мој дневник у изолацији

Јелена Милошевић

Понедељак, 27. април 2020. 
Драги дневниче,   
Напољу дува благи поветарац. Док дува, сећам се као да односи позитивне мисли о свему овоме што се дешава по свету. Из дана у дан осећања ми се брзо мењају. Јуче сам мислила да је све ово готово, али када сам боље размислила, и није баш. А већ данас се осећам тужно и неиспуњено. Недостаје ми дружење са другарима. Да би одвукла мисли са овога почела сам да читам онлајн анимиране стрипове на енглеском. Тренутно читам стрип по имену „I love you“. Досаду убијам тако што радим и фокусирам се на ствари које волим, као што су цртање, мода и учење о свемиру. Већину дана проводим учећи и трудећи се да озбиљно приступим датим задацима. Сада седим на тераси и гледам у тако чисто и тамно небо пуно звезда, и месец који као да их предводи. Ослушкујем како заправо у граду може бити тако тихо и мирно без имало људи. За сада се одјављујем,

 Твоја Јелена

Уторак, 28. април 2020. 

Драги дневниче,
Ново питање ми је ушло у главу. Како ћемо се понашати када све ово буде готово? Мислим да ће се многи људи променити, али да ли ћу и ја? Ових дана све се више присећам успомена из школе, гледајући слике, и размишљајући да тада нисмо били свесни шта се све може десити за тако кратко време. Опет дубоко у мени видим наду и спас из ове ситуације. Још увек осећам неку тугу и усамљеност као да ми је одузето пола мене. Данашње учење је било мало напорно, али покушавам сваки дан, на што више начина нађем занимацију. Одлучила сам да данас цео дан проведем напољу, што и јесам. Са сестром сам се договорила да задајемо једна другој изазове које морамо урадити за тај дан. Изазов је био да направим 20 000 корака, то ми је уједно била одлична активност током карантина. Небо ове ноћи није чисто и сјајно као што је било јуче.

Твоја Јелена

Среда, 29. април 2020. 

Драги дневниче,
Знате какав је осећај када нешто толико ишчекујете? Ја се управо тако осећам чекајући да прогласе да је ово готово. Када сам видела да напољу пада киша, мислила сам да ће цео дан бити тмуран као и ја, али када се после огласило сунце све се променило. Данас као да је усамљеност ишчезла из мене на један дан. Ипак не могу себе лагати да ми не недостаје друштво. Имам баш чудну навику слушања тужних песама. То ме некако смирује и тада осетим као да сам изгубљена у неком свом свету где постојим само ја. Одлучила сам да ћу данас имати „Spa day“. Припремила сам 2 маске за лице и омиљену серију и уживала. Имала сам мање домаћег тако да сам то урадила без проблема. За мање од месец дана ми је рођендан. Много сам узбуђена.                                                                                                     

Твоја Јелена

 Четвртак, 30. април 2020. 

Драги дневниче,
Осећам да ће ово све отићи, али ће се поново вратити као талас, али смо ми ти због којих се то може десити. Данас као да сам успела да побегнем од непријатних мисли и искористим овај дан на најбољи могући начин. Обузела ме је нека узбуђеност и срећа, и када бих хтела то променити не бих могла. Хтела сам да будем креативна и да направим нешто ново од ствари које сам имала код куће. Испало је много боље него што сам очекивала, а то је била силуета месеца са  исеченим неправилним облицима. Поред овога хтела сам истражити нова места која бих волела да посетим. Ако вам кажем да бих желела да моја кућа има такав ентеријер, не бих вас лагала. На крају свега са сестром сам направила „Movie night“. Погледали смо филм „Inception“, и радо бих га препоручила јер није филм којег бих ја одабрала да гледам, али ми се свидео.

Твоја Јелена

Мој дневник током пандемије

Дуња Радуловић

петак, 1. мај 2020.

Драги дневниче,
Када упоредим сам почетак изолације и данас, могу да уочим огромну промену. На почетку је то била усамљеност, нервирање, само гушење од затвореног простора, поготово са људима са којима не могу да издржим дуго, а да се не посвађам. Сада сам јасно увидела где грешим, мој проблем био је у мојој глави; схватила сам да уколико почнем другачије да размишљам и да се понашам, овај карантин би можда могао да прерасте у нешто добро. Потпуно је нормално да ми превише недостаје друштво и здрав разум неког са ким се слажем али, наравно, све има своје недостатке. Почела сам да размишљам о томе како сам се, пре ове ситуације, на неки начин, давила у обавезама. Дан је био пренатрпан, а глава само што није пукла од претераног размишљања и организације. Међутим, вероватно најбоља ствар која је тад могла да ми се деси, јесте ова изолација. Схватила сам колико значи имати слободно време, време које можете посветити себи, стварима које нисте обавезни да радите, већ које бисте желели да радите у слободно време кога сада имате на претек. Колико значи имати осам сати чврстог сна, не размишљајући о томе кад треба да устанете или кад треба да заспите! Не знам шта се то пробудило у мени да свако јутро идем на трчање и да ми супер иде прављење колача. Данас сам као и претходних дана, без размишљања о обавезама, цео дан читала књигу која се испоставила превише занимљива да једноставно не могу да прекинем да је читам. И по први пут у ова два месеца, касним са једним од домаћих јер сам се превише удубила у ту исту књигу, али то је у реду јер ће ми наставник вероватно прогледати кроз прсте ако се извиним. Од часова на телевизији сам одустала, јер ми се спава кад их слушам. Мада и то је у реду јер имам своје уџбенике који ми већином објасне све што не разумем. Углавном, то је све што сам имала да кажем, а сад морам да се вратим својој књизи.

субота, 2. мај 2020.

Драги дневниче,
Она књига коју сам јуче прочитала, разочарала ме је својим крајем; писац је вероватно знао колико мрзим несрећан крај па је зато написао и други део те књиге, само да би на мени профитирао. На његову срећу, пала сам на његов план и наручила други део преко интернета, а у међувремену сам се посветила читању једне много другачије књиге коју сам позајмила од рођаке. Наиме, никад нисам читала хорор књиге јер сматрам да не остављају исти ефекат као филмови, али ме свакако интригирају и зацртала сам да ћу изаћи из својих граница комфора и прочитати је. Скоро сам схватила да ово слободно време треба да искористим читајући јер је то стварно најбољи начин да убијете време. Првих десетак страна чине се и више него занимљиве, али ми мисли лутају на сасвим другу страну па сам одлучила да је оставим док не бих сасвим могла да се у њу удубим. Ближи се слава, а ми је наравно нећемо славити, што мени представља олакшање јер ко ће је спремати и распремати? Мада, свакако ћемо правити неки ручак за нас у кући па се насмејем размишљајући о храни. Распремајући собу данас, нашла сам свеску у коју сам писала своју сопствену књигу у петом разреду. Мало је рећи да ме је срамота изјела, али било је занимљиво сетити се неких ствари. Као једна од свакодневних мисли, провуче ми се кроз главу и када ће се све ово завршити јер стварно умирем за слободом и друштвом. Због својих не тако широкоумних схватања моје породице, из куће нисам изашла већ месец и по дана, не рачунајући двориште и ближу околину. И, иако најчешће волим да будем сама, само размишљање о томе да не могу да видим никога, представља ми фрустрацију и у мене увлачи нервозу. Писање о овоме ми чини ситуацију још већим теретом, па ћу прекинути и отићи да покушам да наставим са књигом. До сутра…

понедељак, 4. мај 2020.
Драги дневниче,
Данас сам одгледала филм који је добитник Оскара и веома хваљен, мада мислим да је мало превише за мој укус. За разлику од већине дана у којима себи нађем занимацију, данас сам била прилично уморна и нерасположена. Све више ми недостаје друштво, слобода, па чак и школа. Још више почиње да ми се чини да се један дан понавља изнова и изнова. Сваки дан радим домаћи, идем на трчање, излежавам се и гледам филмове, сваки дан може се чути телевизија која будно извештава о вирусу, о броју заражених и изолацији. Мада се телевизија труди да сваки дан обезбеди нешто занимљиво за гледање, да одвуче људима пажњу и задржи их у кућама, ипак је човекова природа надвладала и све о чему размишља је када ће моћи напоље. Тако и ја, као да ми у глави откуцава сат. На крају дана све се своди на исто. Иако је требало одавно, тек сад почиње да ме замара и почињем да се осећам како ћу се сваког тренутка распасти. Али, позитивне мисли, све ће на крају ово проћи. Ваљда.

Мој дневник у изолацији

Софија Симићевић

27. 4. 2020.

Драги дневниче,

Пошто сада боравим код куће, више свет не гледам површно. Обично бих се фокусирала на школске обавезе које треба да извршим, док би окружење и природа у којој се налазим били замагљени и мање важни за моје око. Сада је то другачије. Драго ми је што имам двориште које могу да максимално искористим. Дане проводим напољу љуљајући се на великој, породичној љуљашци док читам књигу. Волим да некад и седнем за сто напољу, док ме дрво штити од сунца и ствара хлад, па за промену, на такав начин учим. Али, активност коју највише волим да радим у дворишту јесте да се шетам и посматрам цвеће из различитих углова. Раније сам мање времена проводила у кући, самим тим и у дворишту, па  нисам ни примећивала колико различитих боја краси моје двориште. Цветови вишње и јабуке се шуњају испод лишћа које преовладава на дрвету, маслачци које маме пчеле из ваздуха и суседних дворишта, безброј малих сићушних цветића различитих боја посађени по бакином распореду, али једна биљка коју сам случајно срела погледом. Кинеска дуња. Њени цветови јаке розе боје уједначени су са њеним малим лискама. Њено мало стабло је смештено у угао дворишта, чиме је његова лепота недовољно искоришћена. Одувек сам знала да постоји и да ту налази, али цвеће никада нисам схватала као нешто што је битно и значајно. Сада не мислим тако. Сада моје око гледа на то дрво тако да се оно налази у фокусу. Ти цветови, латице… као да садрже резервну срећу. У каквом год негативном расположењу да си, само је потребно да га погледаш и истински га осетиш. Ведрина, радост и позитивне емоције као да само излазе из његове лепоте која ти измами осмех када си тужан, смири те када си нервозан и љут. То цвеће… једноставно ти промени боје у дану који проживљаваш, као да се у тим латицама крије срећа и бескрајна ведрина. Захваљујући оваквим условима, цвеће гледам потпуно другим очима. Они нису више замагљени део моје фотографије, него у центру ње.

29. 4. 2020.
Драги дневниче,
Морам да ти кажем да сам била вредна данас. Спремала сам вечеру. То су биле пилеће тортиље, а породица је њима била одушевљена. По први пут сам закорачила у свет кувања који је заправо диван. Боје, укус, изглед није једино што ме је привукло кувању. Породица. То сам спремала својој породици, са којом сам делила те тренутке док смо вечерали заједно јело које сам спремила. Те тортиље су сачињене не само од пилетине, зелене салате и осталог, већ и од љубави које гајим према својој породици. Сва јела која настају настају због укућана. Зашто сви воле велике празнике? Јер сте у својим домовима док делите будуће успомене са породицом. Диван је осећај кувати за породицу. Трудићу се да убудуће још више нешто спремам.

30. 4. 2020.

Драги дневниче,

Један дан у недељи користим за опуштање. У активности које обављам тог дана сврставам ствари које највише волим да радим. Овај дан је један од тих. Ујутру, када сам устала, искористила сам време које сам поделила са својим млађим братом. Проширила сам му његов, још увек мали вокабулар, јер има тек нешто више од годину и по дана. Након тога сам га успавала, а ја сам се мало више посветила себи: обављала сам обавезе везане за школу, а након тога сам гледала своју омиљену серију, “Вампирски дневници“. Убрзо сам схватила да ми ускоро почиње регуларна настава преко телевизије, па сам брзо наређала књиге на сто и препустила се лекцијама. Након завршене наставе, појела сам воћну салату са мамом и братом. Схвативши да ово слободно време не сме превише да ме опушта, села сам за сто и обављала домаће задатке везане за српски језик. Након завршене причаонице, вечерала сам са својом породицом, успут размењујући најновије информације о новонасталој ситуацији. Оно што планирам за вечерас јесте да се окупам и очистим своје лице. Највише волим овај део, јер саперем сву прљавштину и све лоше емоције и тренутке са себе. После се осећам као нова особа спремна за нове животне изазове. Крај дана завршавам читањем књиге, затим изгасим лампу која ми је осветљавала књигу, оставим књигу на сточић поред кревета и утонем у сан. 

Снага уметности

Сара Јеверичић

   Чар уметности испољава се на различите начине – као слика, музика, игра.
Балет је игра која својом грациозношћу очара сваког гледаоца. Осим грациозношћу, она влада и драмом. Балерина, играчица у белом, подсећа на пад снежних, сјајно белих пахуља. Савршен низ корака, окрета, скокова посипа бели сјај који сваког следећег тренутка све више опчињава гледаоца. Изгледа као да му говори: ,,Гледај још.”
   Уметност има велику снагу. Она омогућава уметнику да изрази своја осећања, да другим људима упути неку поруку, да их подстакне размишљање, да развесели или разнежи. Понекад је тешко дотаћи срца других, али баш у томе је чар и снага уметности. Она може победити и смрт јер чини да уметници кроз своја дела постану бесмртни. Ако заиста волимо то што радимо, када схватимо да нам је живот при крају, те последње тренутке провешћемо радећи оно што волимо и што нас испуњава. Уметници тако цео свој живот посвете уметности, а иза себе оставе креације којима ће се људи дивити, разгледати, коментарисати. За мене је уметност креација у којој можемо видети осећања уметника. То су очаравајућа дела која сваког гледаоца занесу својим сјајем.

   Уметност која се мени највише допада је музика. Она пружа могућност да се ограниченим бројем тонова и мелодија створи безброј различитих композиција. Пружа могућност за креативност, али и прати човека и када је срећан, и када је тужан. У њој човек тражи утеху, али јој се окреће и када нешто прославља.
  Живот уметника је леп, јер уметници заиста воле то што раде. Кроз таленат испољавају осећања и креативност, упознају различите делове света, уче их, друже се са другим уметницима. Имају ту привилегију да својим делима утичу на друге људе, да друге инспиришу својим примерима. Ипак, да би били успешни, морају напорно да вежбају, да и своје слободно време посвете уметности да истрпе критике и буду упорни како би остварили своје циљеве.
Уметност има значајну улогу у нашем животу јер нам пружа прилику да уранимо у свет маште уметника, да уживамо у даровитости других. Инспирише многе, подстиче на размишљања и оставља наслеђе неким будућим генерацијама.

3. Одрасли и ми: да ли се разумемо?

Мартина Мрдак

Нема шансе! Никако! Не, не и не! 

Тако много одричних одговора, и још много више других речи које, верујем, никад не би стале на овај папир.

За родитеље могу да кажем да су нека чудна врста. И засигурно ниједан научник неће успети да објасни и разреши дилеме које ми деца имамо и које ће нас мучити још дуго. Зар је могуће да су они заборавили како је то бити дете? Можда неки родитељи и даље те успомене чувају брижљиво у себи како би их подсећале да буду мало попустљивији према деци, али то никако не важи за моје родитеље. Понекад помислим како они никад и нису били деца. Била сам убеђена да нико не може изговорити толико одричних одговора као што може моја мама, али нисам била у праву. Надмашио ју је мој тата.

Да ли се разумемо? Не. Не знам да ли ја говорим неким другим језиком за који моји родитељи никада нису чули, или је обрнуто. Њихове реакције на моје поступке? Никада нису задовољни. Шта год да урадим, било добро или лоше, они увек реагују исто. А сигурна сам да су и они у детињству правили исте грешке као ја.

Реченица која увек изнервира сву децу јесте „Ова данашња омладина!“ Оно што је чудно, сигурна сам да су је наши родитељи научили од својих родитеља. 

Можда су родитељи само љубоморни на нас јер смо ми деца, а они одрасли.

 

 

2. Одрасли и ми: да ли се разумемо?

Дуња Радуловић

Не, не разумемо се. Одрасли и ми, деца. Ми ћемо увек бити срећнији од њих, док не постанемо и сами одрасли.

Много је тешко разумети се са неким ко је живео у другачијем времену. Некога за кога је данашње опхођење било незамисливо. Тешко, али не и немогуће. Да бисмо се разумели, потребна је толеранција, разговори, чега данас мало има између одраслих и деце.

Деца су деца, детињаста и неозбиљна. Немају проблеме у животу, не плаћају рачуне, воде занимљив и безбрижан живот. А одрасли? Досадни, увек напети и намргођени, увек мисле да су у праву и да све знају најбоље. Можда да деца остану деца, а одрасли одрасли; можда и нема потребе за спајањем различитих светова, све док то није неизбежно. Постоје многа деца која су зрелија од појединих одраслих. Такође, много је одраслих који су детињастији од деце. Можда је и боље да разговарају са онима који су на истом степену зрелости.

Сви смо ми одређени границама које нам не дају да видимо даље од сопствених уверења. И нико не покушава да то своје мишљење промени. За разумевање је кључан разговор. И зато, када добијете прилику да разговарате са неким, искористите је паметно и померите ваше границе бар за пар корака. Само да видите како је то бити одрастао, или се присетите како је то бити дете.

Не, не разумемо се. Одрасли ће увек бити одрасли, док се не сете како је то бити дете. Подсетите их повремено на то.

Одрасли и ми: да ли се разумемо?

Мина Филиповић

Понекад помислим да су одрасли дошли са неке потпуно друге планете. Често се запитам да ли се уопште труде да нас разумеју.

Одрасли се понекад понашају као да не знају како је то бити дете, заборављају чињеницу да су и они имали можда чак и исте проблеме као и ми сада. Говоре о томе како знају све, а питам се где ли је онда нестао тај трачак разумевања. Понекад се не потруде чак ни да нас саслушају. 

Али, колико год их критиковали, морамо признати да се ни ми не трудимо њих да саслушамо и разумемо. Не помишљамо на то да нам они само желе добро. И док ја причам о својим проблемима, не размишљам о томе какви све проблеми њих тиште. 

Али, иако понекад не разумемо одрасле, као ни они нас, у тешким тренуцима смо увек ту да се разумемо и помогнемо. Ми смо једна половина, а одрасли друга, и заједно чинимо једну целину, некада пуну неразумевања, али и пажње и неизмерне љубави. Иако се понекад не слажемо и не разумемо, мислим да је све то ипак нормално.

 

 

Седам дана без мобилног телефона

Софија Симићевић

 Чини се помало немогућим, али мислим да ништа није немогуће. Волим  изазове, па зашто не бих прихватила овај? Мислим да ће ово бити веома узбудљиво…

1. дан:

Осећам се несигурно. Јутрос сам на путу до тренинга неколико пута опипавала џеп. Ствар навике. Телефона није било, и увек бих се мало успаничила док се сетим да радим експеримент, и да га заправо зато нисам понела. Било ми је у неким тренуцима и досадно. Читањем књиге сам покушала да разбијем досаду, али сам и даље осећала да је телефон оно што ми треба. Мало сам замишљена. Размишљала сам о животу, тузи, мало се загледала дубоко у себе, што бих иначе веома ретко радила.

2. дан:

Схватила сам да ми телефон одузима много слободног времена. Цело вече сам имала на располагању и осетила сам задовољство  што сам кренула да радим овај експеримент. Ни једног тренутка се у школи нисам осетила одбачено. Док су ме другари питали: “ Како си могла да прихватиш овакав изазов?“, ја бих им одговорила да није тако тешко као што звучи. Све више мислим да је ово супер идеја. Једва чекам остале дане и моје реакције

3. дан:

Осећам се чудно. Као да га нисам користила неколико година, а не неколико дана. Осећам се као да друштвене мреже више не постоје, да сам изгубљена негде у времену и простору и нисам у току шта се све дешава са мојом генерацијом. Али осећам да ме овај недостатак телефона чини слободнијом особом, да сањам своје снове и да друштвене мреже нису једине које могу да буду у нашем животу. Осећам се слободно.

4. дан

Осим приступа друштвеним мрежама, смисао телефона је и комуникација, и зато осећам благу одсутност од комуникације са људима. Као и сваки дан, разговарала сам нормално са свим другарима, наставницима, породицом, али сам тужна што не могу ни са ким да се чујем преко телефона. Као да сам у срердњем веку!

5. дан

Тако ми недостаје телефон! Овај изазов ми се некако превише одужио. Са једне стране, једва чекам да могу поново да рукујем телефоном, а са друге стране се плашим да од те жеље не постанем толико зависна да ћу имати веома мало времена за слободне активности ван телефона. Примећујем да имам потпуно другачији став према овом изазову у односу на остале дане. Покушавам да вратим старо мишљење.

6. дан

Прошао је још један дан. Моје другарице кажу да не могу без њега ни дан, ни пола дана, па чак ни сат. А ја у себи мислим да сам задовољна колико сам постигла. Мислим да је шест дана сасвим довољно да докажем да заправо нисам ни била толико зависна колико сам мислила.

7. дан

Морам признати да ми је жао што се овај изазов завршава. Променио ми је поглед према друштвеним мрежама, ослободио ме неких негативних мисли, и коначно, показао ми да друштвене мреже нису центар наших умова. Другачије гледам  на свет.

  Из овог искуства извукла сам неколико битних порука: да не треба одустајати и да све можемо ако то заиста желимо, да нису друштвене мреже најбитније ствари у животу, и на крају крајева, да телефон није најбитнија ствар у животу. Ако су људи пре неколико деценија и векова успели да живе без телефона, можемо и ми, па макар на недељу дана.  

Ко још чита на распусту?

Мартина Мрдак

Море, плажа… Све је тако сјајно! Да ли ишта може да прекине овај савршен тренутак?

Наравно да може! Ништа није савршено! Увек се ту нађе неки хајдук, илиТом Сојер да те подсете да, иако је школа завршена, домаћи задатак мора да се уради.

    Па неће мени нека књига да прави проблеме! Брзо прочитам пар страница па на сунчање.

Али, тих „пар“ сраница изненада се претворило у 350, а моје „брзо“ одужило се до почетка године. Ипак сам је прочитала, и не жалим ни тренутка, јер сам поносно стала испред наставнице и на питање“Да ли сте прочитали књигу?“  рекла „ДА!“.

Нису књиге само папири обложени корицама, понекад су право богатство,а најчешће изор забаве и маште. Људи некада нису имали модерне технологије као данас, највеће задовољство било је прочитати књигу или препричати прочитано. Није било много писмених људи, па је то одушевљавало.

   А данас, забава је ући на интернет, играти игрице, дописивати се, а читање се мало помало заборавља. А заимљива је чињеница да, ако узмете књигу и отворите је, нећете се плашити да ће се батерија испразнити, или да ће неко хаковати књигу.

  Можда звучи смешно, али је истина. Ако се мало више размисли о томе, стара књига би могла једног дана заменити  телефон, или велики екран. Надам се… Једног дана…

Странице мог дневника читања

Холандија из мог угла

   Тијана Дрндаревић

Дан када смо кренули за Холандију био је пун узбуђења. Одржавало се балетско такмичење у Амстердаму и била сам пресрећна што имам прилику да учествујем, а уједно и да посетим тако далеку земљу.

      Пут је био напоран јер смо путовали аутобусом и трајао је 30 сати. У Холандију смо стигли пре подне и одмах су на нас оставиле утисак многе модерне ветрењаче и непрегледна поља тек посађених и никлих лала. Сигурно је предиван призор када процветају. Остали смо зачуђени тиме да су све куће по сеоцетима и мањим градићима исте. Све су исте висине и направљене од истог материјала – браон цигле. Мала дворишта су уређена до детаља јер они немају неки велики простор. Када смо стигли у Амстердам, утисак је био збуњујући. Иако знамо да су Холанђани плави и високи људи, ми смо видели мало таквих. Углавном су то Кинези, Арапи и Јужноафриканци. Ипак, пред нама су зграде и канали које смо гледали само у филмовима и на сликама. Стварно делују задивљујуће. Накривљене, стоје једна уз другу, и тако већ вековима људи живе у њима. Цео град је испресецан мањим и већим каналима. Али све је чисто и уређено до ситница. Прва ствар коју су нам рекли када смо пошли у шетњу јесте да строго пазимо на бицикле. А бицикaла има много, као и бициклистичких стаза. И сви возе бицикле. Возе мале, велике, са корпама и приколицама. У њима возе децу у школе и вртиће и иду на посао. Постоје велики паркинзи где су стотине бицикала паркиране у више нивоа. Они возе јако брзо, па не дај боже да загазиш на њихову стазу када они пролазе, јер они тамо имају предност у односу на све друге. Прво смо обишли Рембрантов трг на коме је постављена чувена ,,Ноћна стража“ од прелепих гвоздених фигура. Тај дан смо обишли Ријкс музеј, музеј Ван Гога и још пуно знаменитости. У хотел смо ушли касно увече и једва чекали сутрашњи дан. Рано ујутру смо кренули у Хаг и Ротердам. Брзо смо стигли јер је Холандија мала и градови нису много удаљени једни од других. Између њих су тзв. села чија су поља ограничена каналима. Хаг је исто веома занимљив. Ту су смештене неке њихове главне државне установе. Прошли смо поред зграде Хашког суда и затвора. У Хагу смо видели најлепше виле и дворце, јер ту живи и њихова краљевска породица. Посетили смо чувени Морицов музеј и дивно се провели. Плажа у Шевенингену је огромна, са великим панорамским точком и луксузним хотелима. Али све време је дувао јак ветар тако да нисмо могли много да шетамо по плажи, У Ротердам смо стигли поподне и ту смо остали затечени архитектуром града. Све је чудно. Чудне изломљене зграде, коцкасте криве куће, извитоперени мостови у разним облицима… Ротердам је веома модеран и убрзан град. Опет смо се касно вратили, а сутра нас је очекивало такмичење. Од ране зоре смо већ били спремни. Такмичење се одржавало у Мозаик театру у Амстердаму. Имала сам велику трему јер сам знала да ће бити пуно такмичара, а међу њима и такмичари из Русије које су иначе увек веома добре. Одушевили смо се организацијом такмичења. Све је било тачно и није било никаквих потешкоћа. Трема је постојала све док нисам изашла на сцену, а тада је нестала. Одиграла сам најбоље што сам могла и наставница је била веома задовољна као и ја. Али били су и остали такмичари веома добри. Напетост је трајала док смо чекали резултате и проглашење. Када су прочитали моје име за прво место, била сам пресрећна. Све се завршило до 16 часова, а онда смо отишли у њихова етно села. Е, ту су сви прави, плави, високи Холанђани. Гледали смо како се праве чувене дрвене холандске кломпе, мада нисмо видели никога ко их носи. Посетили смо породичну фабрику сирева Фоландема, Гауде и Едама. Пробали смо много врста сирева и неких њихових производа. Сликали смо се поред старих ветрењача и прошетали њиховим селима, која уопште и не личе на села већ на градиће. Већ сутрадан, последњег дана нашег боравка, кренули смо на крстарење по каналима Амстердама. Били смо одушевљени. Тада смо највише уживали гледајући из бродића те шарене криве зграде, тргове и мостове испод којих смо пролазили. Слушали смо водича који нам је испричао пуно занимљивости о граду. Прошетали смо улицама и посетили фабрику дијаманата, али нико није купио ни један драги камен. Ишли смо у музеј воштаних фигура Мадам Тисо и до куће Ане Франк, али нисмо улазили јер је већ било време да се крене кући. 

      Препуна сам утисака свега што сам видела и доживела. Стварно бих волела да некада опет посетим Холандију, али иако је тамо све лепо и сређено, ипак више волим моју Србију.