Још један септембар…

01   

Мартина Мрдак

Са топлих плажа враћамо се назад у хладне школске клупе. Очекују се падавине са петица на тројке. Киша суза могућа крајем септембра у јужном делу учионице.

   Нова пријатељства настају, а стара… трају. Лица наставника и даље су сунчана и ведра, али се и код њих очекује промена.Чим уђу у наш разред. Ураган звани математика и цунами познатији као физика изазваће стрес, нервозу и страх.

   Радне навике се полако враћају. А симпатије… Ех, па то је већ нека друга прича…

Advertisements

Шта је за мене срећа

https-padletuploads.blob.core.windows.netprod710249353954f7dfad7831088c61c18d65639420pink_heart_clipart_dd94951b1281471ba2ee95df32e09855_p_400

Ива Парезановић

    Срећа – нежна, радосна, топла, сјајна… толико речи да опише ово осећање, а тако је тешко објаснити га.

    Свако доживљава срећу на свој начин. Неко осећа радост када има материјалне ствари, другима лепа реч улепша дан. Мене испуњавају ситнице. Зубато сунце које ме топлином буди. Разговор са пријатељима који ме увек орасположи. Породични ручак уз који се смејемо. Нова искушења, али и победе. И на крају дана нежно певање птица које ме поздрављају. 

    Некад, у тамним периодима живота, мислимо да смо изгубили срећу. Али она не треба да се тражи у великим стварима, већ у ситницама. Доста раскрсница живота прошла сам без среће. Али то ме је научило да је уз труд и рад све могуће. Када се окренем и погледам моју стазу, и поред тешких тренутака она ми изгледа као лука раја.

    Толико малих догађаја и снова чини нас радосним, и то треба да ценимо. Јер без њих живот не би био испуњен.

Балетским кораком до Беча

pix_0064

Тијана Дрндаревић    

   Била сам тако срећна када ми је наставница балета рекла да ћемо ићи у Беч на такмичење. Први пут сам добила соло тачку. Месецима сам се спремала вежбајући сваки дан. У глави ми је било само такмичење, а о Бечу нисам много ни размишљала.
     Када смо стигли, било је рано јутро и како сам погледала кроз прозор аутобуса, заборавила сам на такмичење. Задивили су ме величина и изглед прелепих грађевина и споменика. Кренули смо у шетњу Бечом са Трга Марије Терезије који је уствари прелепи парк између два огромна музеја: Природњачког и Културно- историјског. Стигли смо да обиђемо само Културно-историјски. Ту сам била одушевљена правим мумијама у египатском делу музеја, прелепим скулптурама у грчком делу, огромним уметничким делима Верласкеза, Рубенса, Рембранта и многих других великих сликара. Центар града је препун дивних катедрала, паркова и скулптура. Ту је и школа јахања, а кочије са дивним коњима чекају да вас провозају. Пролазећи поред парка са Штраусовом статуом, као да сам чула његов валцер „На лепом плавом Дунаву“.
   По доласку у хотел поново добијам трему због сутрашњег наступа. И тај дан је стигао. Наступи се одржавају на две бине. Много деце се такмичи, свуда око мене су шарени костими, а загревање је почело од раног јутра. Убрзо је дошло и мојих пет минута и прилика да се покажем у најбољем светлу. Имала сам осећај да никада боље нисам играла, а аплауз ми је то и потврдио. Узбуђено сам изашла са сцене где су ме чекали моји другари који су ме подржавали. Брзо смо се спремали за групни наступ, а у међувремену навијали за нашег јединог дечака у групи који је имао своју соло тачку. После завршених наступа је било велико ишчекивање проглашења победника у свакој категорији. Сви су већ били нервозни и напети. Када су прозвали моје име за треће место, била сам пресрећна, а још лепши осећај је био када смо освојили прво место сви заједно. Уморни и задовољни, отишли смо у наше собе.
   Сутрадан смо се већ нашли у вртовима хабзбуршких двораца који су нас оставили без даха. У дворцу Шенбрун највећи утисак на мене су оставиле Велика галерија која је веома раскошна, али и нешто скромнија соба у којој је велики Моцарт одржао свој први наступ са шест година. Вртови дворца Белведере су ме одушевили својом величином и прелепим фонтанама. Снежни алпски врхови су се видели са великог дунавског торња, а панорама Беча са великог точка у забавном парку „Пратер“.
      Овај прелепи град је оставио велики утисак на мене и надам се да ћу га поново посетити и можда освојити још неку награду.

Повратак у школу

2

 Миња Чанчаревић

 ,,Ох, не! Касним… По ко зна који пут?! Зар баш први дан нове школске године?!“, биле су ми прве мисли док сам трчала ка школском дворишту. На сву срећу, жамор се чуо још код цркве. Да нема разлога за панику, говорила ми је граја мојих вршњака.

   Као и сваког првог септембра, школско двориште је било пуно деце. Сви су причали, дружили се, шалили, а испред школе и у њој су царевали смех и радост. Што због сусрета ,,старих“, добрих другова и другарица, што због првог дана нове школске године…

   Добром расположењу је допринело и то што се нико није плашио оцена, тестова… Мада, ипак, било је и оних који су са нестрпљењем ишчекивали први траг оловке на папиру и прелиставање разнобојних уџбеника…

   Најнестрпљивији су били прваци и петаци. Сваке године се у нашој школи, прваци традиционално дочекују приредбом и песмицама. Тако је било и ове школске године. Први корак у обавезном школовању започели су песмом.

   За разлику од њих, код петака се видело нестрпљење. Испред школе су стајали у групама, и на лицима сваког од њих видело се узбуђено ишчекивање првог звона, упознавања са наставницима и кабинетском наставом… 

   Већ после првог месеца и за њих ће све постати уобичајено и рутина. Као и старији другари, већина њих ће у школу ићи због љубави према дружењу и стицању нових знања. Тај пут од четири године ће их увести у свет одраслих. 

   Кад освоје многе мале и велике тврђаве знања и животног искуства чекаће их Мала матура. Улазница у велики, сурови свет одраслих.

Приближава се распуст

11

Миња Чанчаревић

   Из дана у дан, из секунде у секунду, у школи је све гласнији жамор и смех. Сви нестрпљиво ишчекују последњи продоран звук школског звона, који најављује крај ове школске године и почетак распуста. Ипак, до тог звона, потребно је још неколико дана учења и труда, да би одмор био заслужен и баш онакав каквим смо га замислили.

   Нажалост, већина ученика тек сада схвата озбиљност учења и  стање оцена у дневнику, па, по први пут, креће пажљиво да учи. Али, како народна пословица каже, ,,Не  гаји се прасе уочи Божића“. За два-три дана је изузетно тешко надокнадити целу школску годину и пропуштено градиво.

   Сматрам да је боље учити на почетку школске године, лекцију по лекцију, а не наврат – нанос све одједном, на крају… Много је лепше и слађе учити из љубави, а не за оцену. Лакше је учити са разумевањем, од учења напамет – оно што се учи са разумевањем остаје за цео живот, а оно што се учи напамет је краткотрајно.

   Постоји и мали број ученика који се још нису уозбиљили и који учење још нису схватили озбиљно. Ти ученици ће, уместо уживања у распусту и дружења са породицом и пријатељима, готово цео распуст провести учећи, у нади да ће у августу поправити оцене. 

   А они који су схватили колико је учење битно и колико је важно посао завршити на време, распуст ће провести уживајући и дружећи се са пријатељима, одмарајући се за септембар и нове радне победе.

Може ли лепота спасити свет

aa

   Миња Чанчаревић

   „Само лепота може спасити свет“, једна је од мисли чувеног руског писца Фјодора Михајловича Достојевског. Из године у годину, из дана у дан, људи постају све немарнији и незаинтересованији за околину у којој живе. Резултат тога је загађен ваздух, сеча шума, реке којима „путује“ смеће. 

   Као разумна бића, ми бисмо морали да чувамо околину и заштитимо природу. Међутим, ми смо ти који је највише уништавају. Бацамо смеће у реке, језера и мора, сечемо шуме, све више возимо аутомобиле, а све мање пешачимо. Постајемо себични: од природе тражимо све, а ми јој заузврат не дајемо ништа. Сечемо шуме због папира, а на место посечених не садимо нове. Изазвали смо глобално загревање, ефекат стаклене баште, топљење леда на Антарктику, изумирање појединих врста биљака и животиња, све више болести… Стварамо генетски модификоване врсте, све више конзумирамо индустријску храну богату конзервансима, због чега све више људи оболева и умире. Уништавајући природу сами себе убијамо. 

   Када би, бар на трен, свако од нас погледао око себе, очистио прво своју кућу, двориште и околину, овај свет би постао чистије и боље место за живот свих нас и будућих генерација. Тек тада ће лепота заиста спасити свет.

На врховима прстију

12983458_702092799894390_2044410809524555558_o

   Тијана Дрндаревић

    Не знaм зaшто,  одмaленa ме је привлaчио бaлет. Мождa због прелепих и грaциозних бaлеринa , елегaнтних костимa, дивних пируетa…
   Кaдa сaм кренулa нa бaлет, нисaм ни сaњaлa дa ћу стећи дивне другaрице које мождa никaдa не бих ни упознaлa. Свaки час чекaмо сa нестрпљењем јер увек нaучимо несто ново. Тренинзи знaју дa буду нaпорни и тешки иaко то нa сцени све изгледa лaко. Нaјвише волимо кaдa идемо нa тaкмичење. Иaко не знaмо кaко ћемо тaмо проћи, осећaмо се узбуђено и верујемо у себе. Подржaвaмо се међусобно и нaвијaмо једни зa друге. Узбуђење рaсте још у aутобусу кaдa причaмо о томе кaкве су остaле тaкмичaрке и штa нaс тaмо чекa. Смештaмо се у хотел, вaдимо костиме, проверaвaмо дa нисмо нешто зaборaвили. Ноћ пред тaкмичење слaбо спaвaмо због узбуђењa.

    Долази и тaј дaн! Сценa је спремнa, у свлaчионици је гужвa и сви су нервозни и нaпети. Имa пуно тaкмичaрки из других земaљa. Почиње шминкaње, пресвлaчење, прaве се фризуре, a вaздухa немa. Чекaмо дa нaс прозову, aли нaм се чини дa их имa милион пре нaс. Конaчно, прозивaју нaшу групу. Излaзимо нa сцену, тишинa је у публици, жири је спремaн бaш кaо и ми. Почиње нaшa музикa и ми тaдa дaјемо све од себе. Следи aплaуз и опет је тркa, пресвлaчење зa другу кореогрaфију и тaко дaље. Кaдa се све зaврши, чекaмо резултaте, причaмо о томе дa ли смо негде погрешиле и колико су други били бољи од нaс. Следи доделa нaгрaдa и рaдост кaдa чујемо нaшa именa. Не можемо дa верујемо дa смо освојиле злaтне медaље. Присутне су и сузе и смех, a нaши родитељи и нaстaвницa плaчу зaједно сa нaмa од среће. Сликaју нaс, снимaју и честитaју. Тaј осећaј је дивaн и вреди свaког трудa.