Мистери Скајп: Србија – Грузија

17760845_10209609858024323_7535268103807884308_o

Марија Козодер

   Ученици широм света упознају се, друже и уче играјући игру Мистери Скајп.

   У петак 31. 3. 2017. одржан је час упознавања између ученика 7. разреда наше школе и ученика из Грузије. Дружење се одиграло преко Скајпа.  Учесници на почетку игре нису знали одакле су њихови другови. Игра се одвија тако што учесници једни другима постављају питања на које је могуће одговорити само са да или не. Циљ је да се што пре открије партнерска земља. Учесници су одговарали на питања о својој држави и о својој школи. На крају су показивали једни другима презентацију о својој земљи. Ми смо се похвалили природним лепотама наше земље и лепим школским двориштем. Они су нама показали њихово необично писмо. Ученици су разговарали на енглеском језику. У игри су учествовали ученици: Јован Кнежевић, Никола Мандић, Никола Ненадић, Вељко Јованчић, Арсеније Вранић, Алекса Нешковић, Ана Мијатовић, Милица Лазић, Радомир Ршумовић, Марија Козодер…  Час су организовали наставници Јелена Алексић, Душко Полић и Олгица Спасојевић. Дружење је протекло у опуштеној атмосфери. Ученици су уживали у дружењу, а уједно обновили географију, вежбали енглески, што је био и циљ овог угледног часа.

Advertisements

Осмех на дар

s2

 Ана Стефановић

 „Један осмех не стаје ништа, а тако пуно даје…“ биле су речи које су 25. јануара отвориле ово књижевно вече. Још једно у низу успешно вече хумора, смеха и игре.
  Тема ове књижевне вечери је, као што и сам назив каже, осмех. Кроз шалу, поезију и песму показали смо публици колико је у данашњем суморном свету осмех битан. „Траје само један часак, али сећање на њега остаје вечно.“. Захваљујући нашој наставници српског језика Соњи Столић успели смо да реализујемо још једно вече вредно гледања. Вече испуњено смехом и љубављу употпунили су ђаци старијих разреда својим изведбама на имагинарној „позорници“ наставничке канцеларије. Ученици су добијали громогласне аплаузе након својих наступа међу којима су се нашле тачке „Циганин хвали свога коња“, „Нерадна жена“, „Вашар у Тополи“, „Прва љубав“, као и бројне рецитације. Осмех на лица публике изазвала је и песма „Није ме страх“ у изведби наставника Милана Зкатковића и ученице петог разреда Дуње Радуловић. У публици су се нашли многи наставници, родитељи, ученици и чинило се да смо успели да им бар на трен улепшамо то вече.
   Наш циљ је био да овом вечери пружимо публици незабораван смех и да их подсетимо да је осмех мали, али врло битан део наше свакодневнице, да чини богатим оне који га примају, а не осиромашује оне који га пружају.

Добили смо ознаке квалитета

oes-pupils

Ива Парезановић

Ученици наше школе организовали су представлјанје пројеката који су добили Националне и Европске ознаке квалитета. Презентација је одржана 2.12.2016. год. у канцеларији школе.

Ученици седмог и осмог разреда, као и прошлогодишњи осмаци, представили су свој рад. Приказали су песму и филм направљен у школском дворишту. Приказани су постери, презентације, игре асоцијација, еколошка књига… Показали су како су изучавали словенске језике, митологију, обичаје, празнике…

У току пројеката ученици су комуницирали на енглеском језику са вршњацима из Француске, Пољске, Литваније…

После излагања ученицима су као признање за изузетно залагање додељене Ознаке квалитета за ученике.

Змајеви и Јакшићеви стихови опомињу

potpisZmaj-480x300

Милица Јеверичић

   Да ли ме инспирише прошлост? Да ли њу сматрам срамотом или нечим чиме треба да се поносим? Да ли бих ја стајала сада овде где јесам, на леђима погинулих војника, жена, стараца и деце и шетала стазама којима је некада лила крв, падале бомбе да нису моји преци за мене даривали своје животе?

   Сва ова питања често постављам. Тражећи прави одговор, све више сам сигурна да људи нису свесни шта заправо имају. Битно је да смо само ми ушушкани код маме и тате, поред наших компјутера, телефона и игрица. Битно је да празнике проводимо заједно, да нам је шминка добро „упакована“, одело испеглано. Знамо оно што прочитамо на интернету, а заправо не знамо ништа. Не знамо шта значи да оставимо све што имамо и да идемо право у сусрет смрти,  да поштујемо то хлеба што успемо да набавимо, не знамо шта значи бити здрав. Нисмо свесни спокоја, јер смо заједно,  не стрепимо свако вече да ли ћемо чути тих пар татиних корака када се враћа из рата. Не знамо за тренутке када деца уче да брину сама о себи од малих ногу, јер ко зна до када ће имати родитеље. Заборављамо, често,  шта значи помоћи некоме, чак и ако је незнанац. Само знамо омаловажити нешто, некога чију причу још  ни не знамо. Ко зна како би било да није људи који су без размишљања ишли у рат, само да бисмо ми данас могли слободно шетати. А ми не умемо то да чувамо, да се поносимо тиме. Толико имамо, а тако мало дајемо. Они који нису имали ништа, дали су животе за нас. Да су видели какви ћемо бити, не знам да ли би то урадили.     

   Многи писци и песници пронашли су инспирацију у овим храбрим људима. Њиховим делима преовладавају понос и љубав према свом народу и држави. Циљ ових дела је да нас науче да волимо, да схватимо зашто смо ту где јесмо, да то ценимо и поштујемо. На тај начин одајемо почаст погинулим Србима. И поред тешких времена, ропства и немаштине у којој је наш народ живео, за разлику од нас, знали су  увек шта је борба за живот, достојанство,  борба за оне које волимо.

Оно што нам даје живот

20151013_172708

Миња Чанчаревић

    Као мала нисам била љубитељ цвећа. Ваљда зато што га има превише у нашем стану. Сита сам се исаплитала и испросипала саксија. 

      У међувремену је победило чувено: ,,С ким си – такав си.“ Да ли по неписаним Марфијевим законима, или по оном ,,генетика је чудо“ – не знам. Али, летос сам себе ухватила како сликам цвеће на нашој тераси. Призор је био божанствен. А помало и необичан, јер је мама у сред саксије са цвећем, засадила један парадајз. Да не поверујеш! Да не поверујеш је и то што ја у сваком кабинету, уместо графикона, слајдова, слика, прво приметим цвеће. Тако ми је запала за око прелепа биљка необичних листова, која се налазила на сточићу до лавабоа у кабинету српског језика. Али, гле чуда: уместо да из дана у дан буде све раскошнија и лепша, она се смањивала… Листови су нестајали, гране ишчезавале. Размишљала сам да је то можда нека врста биљке, склона, као и човек, да уништи саму себе. У том уверењу сам била све док један дан по поду нисам видела гомилу откинутог лишћа. Схватила сам да не уништава она саму себе, већ је уништава неко други. Довољно деструктиван да не види лепоту у њој. Довољно непросвећен да не схвата да је свака биљка драгоцена. Да је ваздух који дишемо. Да је живот који живимо. Да је она ситница, која ће неком улепшати дан и учинити га смисленијим. 

    Свесна сам да данас људи све мање времена имају једни за друге. Причају, а не чују се. Живе годинама заједно, а суштински се никад не упознају. Просто протрче кроз овај живот трудећи се да достигну неке своје замишљене циљеве. Не схватајући да је живот овде и сада. Да га лепим чине ситнице, и оно племенито и хумано у нама. 

   Тек кад почнемо обраћати пажњу на такве ствари и почнемо поштовати туђе животе, па и живот једне биљке, призваћемо срећу у наш живот. Довољно за почетак, зар не?

Наше коло у Паризу

Вељко Миловановић

Позлаћени мост из Сене

   Било је то незаборавно путовање у величанствену земљу моде, кутуре, љубави… На ово путовање кренули смо 6. октобра. Сели смо у аутобус и кренули на пут од 2400 км. Нисмо били свесни величине пута, али све је брзо прошло уз дружење и игру. Напокон, после дуга два дана вожње аутобусом, стижемо на језеро од кога се одбијао одсјај сунца. Било је као у бајци, а ми усхићени као мали пачићи.

Нотрдам

    Први концерт пред дечицом из школе, а дечица сва срећна са нама се у коло ухватила. Касније је био и други наступ. Бина пуца, људи су  устали и аплаудирали не механички већ из дубине срца, што се видело по изразима на лицима. Вратили смо се уморни, али умор нас није спречио да до касно у ноћ делимо утиске. Сутрадан, други концерт још бољи од првог. Најтежу кореографију заиграо са нама и професор Младен.

    Ујутру смо кренули путем сунца, ка Паризу. Улетели смо у метро и замало се нисмо погубили. Стигосмо до Сене, препловисмо цео Париз на броду. Видели смо све знаменитости, од универзитета до катедрале Нотр Дам. А после, испод Ајфела се коло вије, играју га фолклорци Србије. Вечера нас je чекала на Мон Мартру,  а онда смо кренули кући преко Аустрије. Слоган ове турнеје је био ,,Сви за једног, један за све, свиђало се то некима или не.“

francuska2  Francuska1

Препорука за читање

Ања Стефановић

3199546

 Приче о љубави, Роберто Пјумини

Љубав је сва лепота и чистота овог света. Она нас просветљује и припитомљује. Осим што нам даје крила, вољена особа нас мотивише и за суочавање са животним препрекама: болешћу, даљином, сиромаштвом.

Петнаестогодишњи Тристао своје детињство проводи у бразилским фавелама у којима насиље влада на све стране. Елизабетина љубав ће му својим озареним лицем унети светлост у живот испуњен тамом. Млади Угето одриче се очевог новца и моћи и бира сиромашну Адалђизу. Сложићете се, љубав је ипак највеће човеково богатство. Нажалост, ваш осмех ће понекад заменити по која суза. Полако ће, попут росе, канути између благо збијених редова у књизи.  Орфеј својим анђеоским гласом осваја срце Еуридике, но, препуштен на немилост Хада ( бога смрти), заувек је губи. Смрт је једина препрека пред којом се љубав, немавши среће да је преброди, морала повиновати. Марију и Пјера Кирија спојила је љубав према физици која им је донела чак три Нобелове награде. Још многе друге необичне и занимљиве приче пробудиће у вама најлепша осећања. Жељно ћете ишчекивати тренутак када ће ваше срце узбуђено куцати за неким. Док се за то не укаже прилика, Филемон и Баукида, Кенђу и Орихиме,Хермил и Лизебет поделиће са вама сећања на своје најлепше љубавне сате.