Пријатељство у време друштвених мрежа – рад награђен на конкурсу

Овај рад награђен је на конкурсу Подружнице Друштва за српски језик и књижевност Златиборског округа.

Магдалена Чикарић

Нађа. Четрнаест година. Све стрепњом ишчекује први дан школске године. Долази из другог града. У овом нема пријатеља. Прилично повучена, тиха, жељна искреног разговора и нових познанстава. Већ дуго живи у свом виртуелном свету званом друштвене мреже. Тамо је научила да се не може веровати фотографијама, објавама и написаним речима.

Лука. Четрнаест година. Бескрајно духовит, паметан, брижан. Омиљен у свом разреду. Колико год му то пријало, увек му је недостајао неко ко би га у потпуности разумео.

Први септембар. Понедељак. Нађа и Лука су у истом разреду. Он први дан проводи у смеху и шалама са старим друштвом. Она, прилично узбуђена, покушава да се уклопи у нову средину. Он кући креће са осмехом. Она помало тужна.

Вече. Нађа листа Инстаграм. Лука избацује фотографију одељења на којој је и она. Она дуго размишља шта да напише. Скупља храброст и пише: „Слика је заиста лепа. Мислим да се нисам најбоље снашла“.  Он јој, после охрабрујућих речи, нуди помоћ. Позива је у обилазак града. Нађа са одушевљењем прихвата. Од тога дана постали су нераздвојни.

Пронашли су једно у другом баш онај делић који им је био потребан да би били потпуни. Имали су заједнички профил, заједнички смисао за хумор. Имали су заједничке идеје. Страхове. Радости. Наде. Жеље. Створили су нове успомене. Шта мислите, да ли је пријатељство прешло у нешто више? То само њих двоје знају.

 

Једна прича

Мартина Мрдак

Књига живота

Писала је сваки дан. Упорно и вредно се трудила да опише све дивне, али и оне непријатне тренутке у свом животу. Сваки дан, нови редови.
И када је чекала родитеље да дођу по њу након школе, писала је. Када је усхићено гледала хаљину за матуру, писала је. Када је нервозно грицкала оловку пред испит, исту је употребила да пише о томе. Папиру је, као најбољем пријатељу описивала све; од јутра па до вечери. И када би била незадовољна нечим, можда избором речи, или пак рукописом, поцепала би папир и почела све изнова. Обожавала је то. То како над папиром и оловком има контролу коју нема над својим животом.
Пажљиво бира речи, али не може бирати тако дуго у разговору. Обрише грешку, а у животу их је врло тешко макар и исправити, а обрисати: немогуће. Када се удала, писала је.Када је дошла са кћерком из породилишта, писала је. И тако сваки дан: нови лист.
Није звала то дневником. Сматрала је да је дневник за малу децу… Не, ово је било нешто дубље, значајније. То је постала неизбежна навика. Понекад, када не би имала папир, писала би на длан, и држала стиснуту шаку све док не би преписала на папир, како људи не би помислили да је неозбиљна па још пише по рукама…
Када је удала кћерку, писала је. Имала је времена на претек, остарила је, а сећа се као јуче да је било, њене матуре! И често се присећала свега што је прошло, јер је некада мислила само на оно што може доћи.
И тако дан по дан, лист по лист, одлучила је. Дозволиће да њена Књига живота, како ју је звала, буде прочитана од стране неког ко није она. Није то била лака одлука. Тек тако дати сва своја осећања, сузе, радости, догадјања и мисли! Било је тешко, али је књигу показала својој дугогодишњој пријатељици. Неколико дана касније десило се нешто о чему није ни маштала. Знала је да је њена другарица тврдоглава и на своју руку, али не толико да би однела њену књигу у издавачку кућу. И убрзо је добила понуду за штампање књиге, на њој је остало само да прихвати. Или можда и одбије…
Размишљала је дуго…Шта би се десило ако би неко прочитао њену драгоцену, тако дуго чувану књигу? Одушевио би се можда, и не би му било доста. Желео би још, други део, макар и наговештај… Али она нема више о чему да пише… Па зато…
-Не – рекла је и узела назад своје рукописе из руку збуњеног издавача. Док ју је носила кући, имала је осећај као да у наручју носи цео свој живот! Диван је то осећај био за њу! Задржаће књигу само за себе, јер то је њен живот!

Али нису сви мислили као и она:
-Али, пропушташ шансу живота!- Убеђивао ју је супруг.
-Не, не пропуштам ја шансу живота, већ грешку живота! – И ту се дискусија завршила…
Сутрадан, поносна на себе и своје одлуке, узела је нови лист и започела:
„Јуче сам добила једну врло чудну понуду. Одбила сам је, наравно…“

Морамо ли баш увек поштовати правопис?

Софија Симићевић, Тамара Тешић

Поставили смо питање својим друговима:  Треба ли поштовати правописна правила у неформалној комуникацији (на друштвеним мрежама, у преписци са пријатељима)?

Ово су одговори које смо добили:

• По мом личном мишљењу, за преписку са друштвом или у неслужбеном разговору, потпуно је нормално не придржавати се правописа. У реду је не користити знаке интерпункције, такође и не почети реченицу великим словом јер, што се каже, „наши смо“; нико вам то неће замерити, нити ико гледа ваш правопис, суштина је у ономе што напишете. Сматрам да се ипак и у томе мора контролисати, неке основне речи као што су: „не знам“, „да ли“… морамо се трудити да одвајамо и покажемо то основно знање. На пример, када желимо да пошаљемо свој резиме уз пријаву за посао, наравно да ћемо пазити како ћемо се показати кроз њега, да ли ћемо испоштовати правопис и задовољити све што се тражи јер желимо да будемо примљени. Са друге стране, када желимо да позовемо некога на кафу, нећемо бринути о томе како смо то урадили јер нам је само битно да је та особа примила наш позив, она такође неће гледати наш правопис већ ће је занимати шта желимо да кажемо. Наравно, уколико се са неким осећамо угодно да слободно и отворено причамо, неће нас бринути правопис, док са непознатом особом или надређеним не можемо тако разговарати јер изгледа као да не показујемо поштовање. Да, сматрам да је потребан, али не морамо га се придржавати када није неопходно.

• Сматрам да је потребно поштовати правопис и придржавати се правила. Ако комуницирамо са пријатељима, мислим да није толико битно да поштујемо правопис. Треба поштовати свакако нешто основно, као на пример: „не знам“. Ако је комуникација са старијим особама, моје мишљење је да би требали да поштујемо правописна правила. Ми као деца треба да гледамо старије као ауторитет и да се опходимо са њима у складу са тим, зато би требало да се придржавамо правописа. У мом случају, ја се трудим да се придржавам правописа, не везано за то са ким причам. Дешавају се некад грешке у писању када погрешимо неко слово, али мислим да томе не треба давати велики значај.

• Да, важно је поштовати правопис у неформалним ситуацијама, а посебно у формалним ако желимо да оставимо добар утисак. Јер, то је одраз писмености. Зашто писати неправилно ако знамо да није добро и ако можемо другачије? Мислим да се кроз преписке на друштвеним мрежама врло лако може проценити колико је некој особи од важности да испоштује правописна правила, и мислим да то утиче на мишљење које градимо о некоме. Мени је важно, тако показујемо наше знање (незнање), остављамо неки утисак, док у свакодневном разговору то не долази до изражаја. Треба се трудити да пишемо правилно и у формалној и неформалној комуникацији.

• „Nmg danas dali mozes sutra?“

  Ово је једна неправилна и непотпуна реченица, зар не? Особа која је ово писала сигурно не зна правописна правила, или зна, али их се просто не придржава. И то је данас велики проблем. Већина људи се у неформалним препискама са пријатељима, породицом… не придржава правила. Сматра да нико неће обратити пажњу на то. Али не разумеју да их данас неће много људи исправити, већ ће мишљење задржати за себе. И најважније, треба се придржавати правописа због себе, свог напредовања у том погледу, јер, као што је Дуња рекла, када шаљемо пријаву за посао, факултет… Морамо поштовати правила како бисмо се што боље представили.

• Мислим да није толико важно да поштујемо правописна правила при дописивању са пријатељима. Наравно не можемо толико занемарити правопис да неке речи пишемо састављено као „у реду“ или „не знам“, али по мом мишљењу је океј ако не користимо знакове интерпункције. Ја лично не поштујем сва правописна правила у неформалној комуникацији, али ако неко са ким се дописујем направи грешку, на пример напише „да ли“ састављено или почне питање са везником јер, исправим га. Нисам перфекциониста, али сматрам да се требамо придржавати неких основних правила. При формалној комуникацији односно када шаљемо мејл наставнику или некоме ко је важан требамо да пазимо на правила јер тако остављамо утисак да смо одговорни и писмени. Али мислим да нема разлога да се тако дописујемо са нашим пријатељима јер таква комуникација звучи превише круто и уштогљено.

Трећа награда на конкурсу „Креативна чаролија 2019.“

Богдан Дрндаревић

Моја мрежа пријатељства

   Пријатељ је неко ко те разуме, неко ко верује у тебе, неко ко те храбри, подржава, има неколико који чине наш живот богатијим и лепшим.
   Ја имам неколико правих пријатеља. Стекао сам их још у најранијим данима, у вртићу, а касније и у школи. Познајем их колико и себе. Верујем им и увек могу на њих да се ослоним. Они су слични мени. Имамо иста интересовања, заједно се играмо, поред њих се осећам удобно и срећно. Почели смо дружење као баш, баш мали, тада нисмо ни ходали, ни причали како треба. Развили смо однос оданости и блискости, без љубоморе, без несугласица и без зависти. Можда је то зато што смо још деца, што до сада нисмо у том дечијем свету наишли кроз животне замке и препреке, ишто немамо разлога да будемо себични, и љубоморни и завидни једни на друге. Надам се да ће се наше проијатељство наставити и даље јер прави пријатељи су попут бисера вредни, ретки и драгоцени. Пријатељство се не стиче преко ноћи, дуго се гради, а са правим пријатељима проведеш цео живот. Неколико пријатеља сам стекао у школи. И ако не учимо више заједно, и даље се чујемо, видимо, дружимо када нам то време дозвољава. У међу времену у новом разреду добио сам и неке нове другаре али не могу рећи да су ми баш прави пријатељи јер се још увек не познајемо добро. Надам се да ћемо се током заједничког школовања боље упознати и да ћемо дружење наставити и у будућности, јер права пријатељства не наилазе на препреке, али ако до тога дође, са лакоћом се савладају. За мене пријатељство има велику вредност и велику важност.

   Човек је богат онолико колико има пријатеља, али оних правих и оданих. Меки од мојих пријатеља су прешли у другу школу, одселили се у другу државу, али колико год да су далеко, увек су у мојим мислима и срцу. Сутра када одрастем, кад кренем у средњу школу или факултет, вероватно ћу се и од осталих пријатеља раздвојити или од њих удаљити, али ако је наше досадашње пријатељство било право оно ће трајати упркос свему, јер прави пријатељи су део тебе заувек.

Ја и Алексија

Софија Симићевић

Први роман који смо обрађивали на радионицама Читалачког маратона је „Ја Алексија“ Бранке Трифуновић. Покушали смо да разменимо своје утиске о роману и да замислимо себе у ситуацијама у којима се налазила Алексија…

Ова књига нас доводи у ситуацију да дубоко размислимо о свим нашим добрим, али исто тако и погрешним поступцима, али нас наводи и на размишљање о томе да је све то живот, и да пре свега што желимо да урадимо морамо прво добро да размислимо, па тек онда донесемо праву и исправну одлуку. 

Као и Алексија, у свим ситуацијама бих била веома збуњена, али бих све о томе шта се дешава рекла својим родитељима, јер знам да они од свих могу највише да ми помогну и за разлику од ње, не бих превише улазила у ту ситуацију у коју је она дошла.  Као и она, била бих збуњена, чудна, тужна… За разлику од ње, тражила бих свакога ко може да ми помогне, попут школског педагога, родитеља, била бих увек спремна на све. Њен поступак да доста тога крије од родитеља ми се није свидео, као ни то да не прича како се осећа Петру и Ђорђу….                                    Највише ми се свиђа то што је књига веома духовита, јер такве књиге највише волим, па ми је сад ово и једна од омиљених књига.  

Дуња Радуловић

Ова књига ме је научила да се носим са својим одлукама и да треба добро да размислим о свему пре него што урадим. Натерала ме је на размишљање о својим  непромишљеним поступцима. Успела сам да се пронађем у главном лику по томе што увек бурно реагујем и што ми се живот веома променио, иако се нисам селила. Можда бих мало нежније саопштила Ђорђу како ствари стоје, а можда бих чак изабрала њега уместо Петра, ко зна? Посебно сам осетила неку привлачност књиге у делу у ком је побегла из школе са Ђорђем, иако је то после доносило последице. Моменат у коме схвата да јој је он најбољи пријатељ мени слама срце више него њему. Не осуђујем је, али ми је жао што није одабрала Ђорђа јер је он мени лично симпатичнији и дражи. Мислим да бих се слично понашала у оваквим ситуацијама, али одабир не би био исти. Књига буди емоције и пружа ужитак при свакој страни.

Мартина Мрдак

Читајући роман могла сам закључити да је главна јунакиња јако храбра и плаховита дјевочица. Њена реакција на вест о пресељењу подсетила ме је на мене у истој ситуацији… Не бих рекла да имамо исто понашање, она бурно реагује у неким ситуацијама, док бих ја да проблем прође без икаквог конфликта. Не осуђујем је ни за какав поступак или реакцију, јер  њене особине потпуно оправдавају и њене поступке. Допада ми се како су описане ситуације у којима се нашла Алексија и то како је сваки детаљ осмишљен да нас до краја привуче читању књиге. Да сам на Алексијином месту, вероватно бих мало ,,спустила лопту“, тј. мање бурно бих реаговала на проблеме у којима се нашла главна јунакиња.

Ана Бабић

Читање романа „Ја, Алексија“ навело ме је на свакојака размишљања. Алексија и ја дефинитивно не можемо да се поредимо, мислим да превише бурно реагује у неким ситуацијама .Њене особине нису ни сличне мојима, али је не бих осуђивала. Свиђа ми се начин на који су описане дате ситуације. Свиђа ми се та Алексијина иронија и доза сарказма. Као што сам рекла, Алексија и ја смо два различита света тако да бих другачије реаговала у сличним ситуацијама. Када бих нпр. имала сличну ситацију да бирам између Ђорђа и Петра, не бих изабрала ниједног. Са Ђорђем Алексија схвата каква је лепота живљења без  школе, али ипак Петар је много брижнији и пажљивији према њој. Алексија је девојчица за пример, која поред школе и одличног успеха успева да се бави и другим стварима.

Препорука за читање: „Лето када сам научила да летим“ Јасминке Петровић

Софија Симићевић

 Ова књига не описује заиста право летење, јер свако зна да ниједан човек не може полетети. Али ће главна јунакиња ипак полетети… 

   Њено име је Софија, као и моје. Воли исте ствари као и сваки тинејџер, а  живот јој се претворио у ноћну мору када је сазнала да ће за летњи распуст бити у Хрватској на мору, али са две досадне бабе! Заједно са својом бабом кренула је на море код сестре њене бабе, Ноне Луце. Нона је духовита и маштовита особа за разлику од своје рођене сестре која као да је из праисторије. Софији је Нона била сјајна, јер ју је управо она научила да сања, да машта и оно најважније, да лети. Софија је увидела да јој нису потребне ни друштвене мреже ни телефон да јој дан учине лепшим, већ да је довољно само мало маште. И да се љубав може појавити и онда када најмање очекујемо. Софија је и помирила своје рођаке после дуго година свађе, до које је довео рат између Србије и Хрватске.   

   Софија ниједног тренутка није ни помислила да ће се ипак добро провести. Али нажалост, нешто ће јој покварити летовање. Шта ће се још десити, сазнајте читајући ову књигу. 

    Писац нам говори колико машта значи, колико нас може развеселити, али и да не заборавимо оног ко нас је научио да маштамо и летимо. Да легнемо било где, употребимо своју машту, и једноставно полетимо. 

Препорука за читање: Сањар, Ијан Макјуан

Дуња Радуловић

   Сањати је дивно, зар не? Можемо сањати о дугама, једнорозима, пролећу, богатству. Сада ћу вам представити једног малог сањара.

   Књига ,,Сањар“ у неколико већих целина описује доживљаје дечака Питера. Десило се да је једном био беба, једном мачак, лутка, одрастао човек, једном је чак и ухватио крадљивца из његове улице који је у ствари био његова стара комшиница. Писац нам показује свет из различитих перспектива и покушава да нам каже да није свима лако и да живот носи различите препреке преко којих ћемо морати да пређемо. Упознаје нас са животом и његовим изазовима.

   Живот овог сањара није био лак, али је и даље наставио да сања. Размислите о овоме када наиђу тешки тренуци…

Препорука за читање: Срце од мастила Корнелије Функе

   

Мартина Мрдак

   Срце од мастила?  Чудно име зар не? То је књига у којој се могу срести виле и духови, добро и лоше. Све на једном месту!   

    Књига говори о човеку који има моћан таленат: може да оживљава ликове из књига тако што ће их прочитати наглас… Али једном приликом, док је књигу Срце од мастила читао својој кћерци и жени, десило се нешто неочекивано: оживео је неколико зликоваца, а у књигу ,,учитао“  своју жену…

   Тада, његова двогодишња кћерка Меги остала је без мајке, али не задуго… Када је напунила дванаест година, њен отац разговарао је са Прашњавопрстим, незнанцем који је ушао у кућу уневши потпуну пометњу. Одмах следећег јутра кренула је на пут заједно са својим оцем и Прашњавопрстим, за кога ће се касније испоставити да је јунак којег је Мегин отац Мо оживео из књиге. Меги одлучује да пронађе мајку и на сваки начин је ослободи из књиге Срце од мастила…

   Можда свако од нас уме да оживи ликове из књиге у својој машти. Да бисте то урадили, није вам потребно чудо. Некада је само потребно да одете до библиотеке и позајмите књигу…

 

Оснивање читалачког клуба

Дуња Радуловић

Књиге су главна одлика лепоте знања и културе. Добро нам је познато да деца баш и не воле да читају књиге. Оснивањем читалачког клуба покушаћемо да мало променимо њихове навике.

Прва радионица Читалачког клуба наше школе одржана је 24. новембра у учионици српског језика. Упознали смо се са планом рада и књигама које ћемо читати ове године. Наш читалачки клуб одлучио се за учешће у акцији ,,Читалачки маратон“ издавачке куће Клет. Током године читаћемо књиге по њиховој препоруци, на радионицама размишљати и разговарати о њима, а на крају године сваки  члан гласаће за своју омиљену књигу.

Препоручујемо за читање

Дуња Радуловић

   Књига „Бака гангстер“ буди веома јака осећања. Ова књига Дејвида Вилијамса говори о баки која је само желела да чешће виђа свог унука.

   Дечак, жељан авантура, није желео да викенде проводи код своје „смор“ баке. Њу је то веома погодило.

   Бака је сковала план за крађу дијаманата у краљичином двору и повела унука у авантуру. Кад су ушли у двор, укључио се аларм и дворски чувари их опазише. Када је краљица видела крадљивце, то није било оно што је она очекивала. Малени дечак и слаба старица! Знала је да они дијаманте не краду зато што желе да се обогате…

   Тешка срца, бака је објаснила да је све испланирала само да би је њен унук више волео. Након смрти добре старице, дечаку остаје само сећање на луду авантуру.