На изложби „Био једном један лаф“

drad3

Софија Симићевић

   У нашем граду је овог октобра била изложба посвећена Душану Радовићу, која је представљена у Клубу младих. Наставница српског је повела све заинтересоване: једно одељење шестог разреда, неколико петака и неколико седмака.

     Када смо стигли, дочекали су нас папирни облаци окачени о кишобран који виси о плафону. Сваки од њих садржао је по један афоризам овог песника. Одломци и слике његових песама, плакати са његовом биографијом били су свуда по зидовима. Библиотекар Младен нас је увео у његово детињство, тумачио афоризме, песме и доживљаје, док смо га ми са великом пажњом слушали. После смо читали афоризме и објаснили њихова значења. Највише су ми се допали: „Свако има неког кога нема“, „Кад је неко глуп, не можете му то то  ни доказати“, „Родитељи, туците своју децу чим видите да личе на вас“ и „Потребни смо једни другима. Лакше је нама кад знамо да и вама није добро.“ Неки афоризми су духовити, неки тужни, а неки говоре о ситуацијама које смо доживели и присећамо их се. Потом смо читали његову биографију и занимљивости. Рођен је 1922. године у Нишу, био је навијач Партизана, а из његових дела сам закључила да је више поштовао децу него одрасле. Његови пријатељи били су Десанка Максимовић, Стеван Раичковић. Водио је емисије: “ Београде, добро јутро“, „На слово на слово“. Био је уредник листа „Полетарац.“ На самом крају смо разговарали о томе шта смо ново о њему научили, који афоризми су нам се највише допали, и која његова дела знамо: “ Плави зец“, “ Капетан Џон Пиплфокс“, „Био једном један лав“, „Тужна песма“. Пуни утисака, вратили смо се назад у школу, успут размењујући мишљења о изложби.

     Драго ми је што сам сазнала нове чињенице о нашем великом песнику, и волела бих када би било више изложби о нашим књижевницима, јер су они допринели нашој богатој култури.

Advertisements

Писац Дејан Алексић у нашој школи

dejan al

Софија Варница

Тај уторак, 3. октобар 2017.године, није био обичан школски дан. У госте нам је стигао писац, и то наш омиљени, Дејан Алексић. У време кад школарци и не воле баш да читају, Дејан успева да допре до њих и успостави сјајну интеракцију са њима. Духовите су и необично маштовите његове књиге: „Чудесни подвизи Азбучка Првог у тридесет слова“, „Лука из олука“, „Музика тражи уши“, „Ципела на крају света“, „Исидора и зуб“, „Мали огласи“, „Загонетка ретка звана архитетка“, „Прича о доброј метли“, „Петар и пертле“, „Кога се тиче како живе приче“ и многе друге.

Алексић је очарао децу својим умећем да их кроз игру подучава. Говорио је загонетке, брзалице, кратке песме, па чак и мале огласе. Деца су углас за песником понављала мали оглас:

„Бувац и бува добили бувче,

хитно им треба двособно куче.

Предност имају клемпаве расе,

што веће уши, веће и терасе.“

Деца воле да се такмиче, па нас је писац зачас подстакао да замислимо узаврелу атмосферу Олимпијских игара у Токију 2020. године и на њима по први пут нову такмичарску диспциплину, „брзаличарство“. Већ је био у улози строгог, али праведног судије Швеђанина, пред којим су наши ђаци, Мартина, Даница, Алекса, Сава и Светлана бранили боје Србије тако што су морали што брже да изговарају брзалице. Школска библиотека орила се од дечјег смеха када је песник као брзалицу прочитао своју песму „Џин и син“.

Био је ово скуп насмејане деце и ведрих наставника и библиотекара у врло присном разговору са необично обичним писцем који је са децом збијао шале, смејао се и причао. Наша лепа библиотека се претворила у најнеобичније место у граду. Као неко ко жели да заувек сачува то дете у себи, на наше питање  „Како сте добили инспирацију?“, Дејан је одговорио: „Па, добио сам је за рођендан.“

Данас је јако тешко бити занимљив деци, окупираној електронским медијима, али је Дејану то пошло за руком. Колико је важно одрастање уз књигу, писац нам је доказао својом разиграном поезијом, пуном игре речи и необичних ситуација, интересантним питалицама и загонеткама. На самом крају Дејан је заједно са децом изговорио „Химну коју певају блесе“. 

dejan a

Дан писмености 2017.

dp01

Тијана Дрндаревић

       Обрадовали смо се када нам је наставница рекла да ћемо и ове године учествовати у обележавању  Дану писмености који у нашој школи. Било нам је веома забавно и поучно.
       Имали смо задатак да проверимо колико ученици познају најважнија правописна правила. Направили смо штанд и беџеве као награде. Ђаци који су прилазили извлачили су папириће са питањима. За тачне одговоре су добијали беџеве на којима је писало “Писмен/а сам!“, а за нетачне одговоре добијали су беџеве са натписима “Вежбај правопис!“. Штанд је био веома посећен, а ми смо се осећали као наставници. Прилазили су ђаци из свих разреда, а највише петаци. Њима је било најзанимљивије јер су тек дошли у нашу школу.
     Осим квиза, имали смо и анкету за коју је била задужена наша другарица Ана. Анкета се састојала од питања везаних за правилно писање слова и поштовање правописа у комуникацији на друштвеним мрежама и путем телефона. Резултати анкете су показали да велики број ученика води рачуна о правилности реченице и о правопису, али још увек има доста оних којима то није битно. Многи ученици су добили позитивне беџеве, али је било доста и негативних.
      Мислимо да би ђаци више обратили пажњу на правопис када би било чешће оваквих дешавања. Можда би било добро да се ова идеја искористи за друге предмете.

 

Под истим небом нашег дома

image-0-02-05-76ba9007802ff3aa3350211a4c5e1b98684e92dd81cf3feb3fc76bcf4b90f8ca-V

Јулија Перовић

   Колико је жеље и упорности потребно за остварење циља? Колико пораза треба доживети да бисмо дошли до успеха? Колико препрека треба прећи и не посустати у остварењу својих снова? Колико је достизање циља слатко на крају?
   Једног сунчаног петка, моје одељење и ја смо сазнали за конкурс на који се шаљу филмови из школа широм наше земље. Ту информацију саопштила нам је наша разредна. Сазнали смо да екипе које направе најбоље филмове иду на смотру у Каравуково. Нисмо знали где је Каравуково, нити шта се дешава на тим смотрама, али смо желели да одемо. Добили смо тему ,,Свадба некада“. Били смо одлучни у жељи да снимимо филм и одемо у Каравуково упркос свим препрекама које нисмо могли заобићи. Снимили смо филм, монтирали и послали на конкурс. Седам дана смо жељно ишчекивали резултате. Надали смо се проласку у ужи круг и одласку. Многи су помислили да од тога нема ништа и да је снимање филма било само пуко трошење времена. А онда смо добили мејл од Основне школе ,,Бора Станковић“ из Каравукова. У мејлу је писало да нас очекују на смотри 29. априла.

Дошао је тај дан. Ујутру рано смо кренули. Путовали смо рано и били смо исцрпљени, али упркос томе одисали смо позитивном енергијом и сваки минут испуњавали смехом. У Каравуково смо стигли заједно са ученицима млађих разреда наше сколе. Учитељице Биљана Стишовић и Мика Попадић су се заиста потрудиле да нашу сколу презентују на најлепши начин. Штанд наше школе је био прелеп.Р адионица  „Капе за чауша“ била је изузетно вреднована и освојила је прво место. У школском дворишту све је било свечано. Сви су били обучени у ношње из свог краја и трудили се да што лепше представе своје обичаје. Ишли смо од штанда до штанда, од радионице до радионице, упознавали нове другаре, њихове обичаје и лепоту ове манифестације. Наш филм добио је похвалницу као и штанд наше школе.

Тај дан у Каравукову је тако брзо прошао и морали смо да кренемо натраг. Поздравили смо се са свима, ушли у аутобус помало тужни јер смо били свесни да је крај овог дивног, незаборавног дана и кренули натраг.
Био је то дан када смо осетили слаткоћу успеха после горчине препрека. Дан у ком су се остварили наши снови. Дан када је слатко било најслађе. Дан када је моје одељење VII3 успело да одсања свој сан.

Још једно виртуелно путовање

p6

Марија Козодер

Захваљујући технологији која се све брже развија можемо стићи до многих далеких места и комуницирати са људима који су далеко од нас. Тако смо ми отпутовали да видимо пингвине.

Путем Скајпа повезали смо се са научницима истраживачког центра SANCCOB у Јужноафричкој Републици. Они се баве заштитом угрожених животиња, а посебно брину о пингвинима.

Разговарали смо на енглеском језику, што је био још један изазов за нас. Ученици су постављали питања, а чувари су показивали пингвине и причали занимљивости о њима. Сазнали смо да јужноафрички пингвини расту до 65 цм и тешки су од 2,5 до 4 кг, да живе у колонијама и да су мужјаци  крупнији од женки. Сазнали смо и како се хране, полажу јаја и брину о њима. Видели смо и чули пингвина кога су чувари тек нахранили.

Ученицима је овај час био много занимљив. Научили смо много тога о угроженим животињама, вежбали енглески… Надамо се да ћемо имати још оваквих путовања.

Форум театар у нашој школи

20170126_124234

Исидора Петровић

   Форум театар представа је најпопуларнија техника која се користи данас у свету као „званично средство за социјалне промене“. Радња и ток представе се одвијају дефинисањем проблема које дотичу учеснике, а тичу се саме заједнице у којој живе. То могу бити проблеми њима блиских особа, неке мањинске групе али и њихови лични проблеми са којим се суочавају. Форум сцене су кратке сцене у којима је конкретно приказан проблем. Касније следи форумовање, најбитнији део у којем се приказују сцене и активира публика. Публика је активна, мења ток представе, износи лична запажања, закључке и утиске о ликовима и њиховим поступцима. Форум театар јесте својеврсна проба за реалност, често за испробавање решења, где се појединци оснажују да делују и суочавају са проблемима своје заједнице као и личним проблемима и потешкоћама.

   Захваљујући наставници шпанског језика Марини Јанковић и осталим другарима са ученичког парламента успешно смо реализовали представу „Како мама каже“ приказујући ђацима и запосленима проблем дискриминације са којим се свакодневно сусрећемо. Ина Заковић у улози маме Марковић ужасава се чињеницом да је у разреду њене ћереке девојчица у колицима. Бесна мајка одлази у школу строго захтевајући премештај те девојчице у друго одељење, како њена кћи не би „назадовала“. Настасја Даниловић пренела је улогу ћерке  великог срца и праве супротности мајке; спријатељује се са новом другарицом у колицима и спремна је да јој великодушно помогне како би се она што лакше уклопила у ново одељење. Лука Томић је тата који не придаје икакву пажњу овом догађају, не трудећи се уопште да уразуми мајку. Ту су и брат (Ђорђе Марковић), разредни старешина (Лука Матић) и школски психолог (Исидора Петровић) који неуспешно покушавају одвратити маму Марковић од њене сулуде идеје.

   Циљ ове представе био је подизање свести о темама и проблемима које често избегавамо. Захвални смо свима који су били присутни и исказивали своја мишљења и запажања. Редовним пробама и уложеним трудом успели смо приказати ову представу у најбољем светлу дајући свој максимум. Ово незаборавно искуство ће ми остати у лепом сећању јер смо овом представом пренели свима једну важну животну поруку.

На Фестивалу науке

15591633_1792683174304372_775596069992585974_o

Ива Парезановић

   Ученици наше школе посетили су Сајам науке у Београду 16.12.2016. године. На јубиларном 10. фестивалу видели смо Теслину зону и Зону природних наука. У Теслиној зони свирали смо на чувеном Теслином калему. Производили смо музику, тестирали моћ концентрације и мождане таласе претварали у сигнале. Уз помоћ посебних наочара доживели смо виртуелну реалност.

   Видели смо и како дувански дим утиче на наш организам и на људе у нашој околини. На тродимензионалном моделу крвотока истражили смо занимљивости срца, а на моделу ћелије имуног система упознали смо њену грађу и улогу. Сазнали смо како функционише око и зашто носимо наочаре. Кроз микроскоп смо посматрали ситне организме који преживљавају све животне услове.

   Видели смо пламен који гори, али не сагорева предмет.  Сазнали смо тајну кода 8421. 

   Гледали смо ласерски шоу који су приредили шведски студенти. За спектакуларан крај изненадили су нас са 1000 различитих ласера. Овим спектаклом завршио се наш обилазак фестивала.