Изложба преклапалица

Сара Јеверичић, Сара Марјановић

Ученици нашег одељења V2 су 12. 6. 2019. год. у холу школе поставили изложбу преклапалица које су сами направили.

Хтели смо да на сликовит и занимљив начин представимо књиге које смо прочитали. Желели смо да наши радови инспиришу остале ученике да отворе магични свет књига, пробуде машту и што више читају. Књиге смо бирали сами, а неке од омиљених су: Мој дека је био трешња, Кад сам био мали, Звезда ругалица, Циркуске ципелице… Радови садрже занимљивости о писцима, игре меморије, питалице, лепе мисли, илустрације ликова. Највише пажње привукли су велики радови са више слика и јарких боја.

Изложба је привукла велику пажњу ученика наше школе, а ми смо задовољни нашим радовима и трудом који смо уложили.

Трећа награда на конкурсу „Креативна чаролија 2019.“

Богдан Дрндаревић

Моја мрежа пријатељства

   Пријатељ је неко ко те разуме, неко ко верује у тебе, неко ко те храбри, подржава, има неколико који чине наш живот богатијим и лепшим.
   Ја имам неколико правих пријатеља. Стекао сам их још у најранијим данима, у вртићу, а касније и у школи. Познајем их колико и себе. Верујем им и увек могу на њих да се ослоним. Они су слични мени. Имамо иста интересовања, заједно се играмо, поред њих се осећам удобно и срећно. Почели смо дружење као баш, баш мали, тада нисмо ни ходали, ни причали како треба. Развили смо однос оданости и блискости, без љубоморе, без несугласица и без зависти. Можда је то зато што смо још деца, што до сада нисмо у том дечијем свету наишли кроз животне замке и препреке, ишто немамо разлога да будемо себични, и љубоморни и завидни једни на друге. Надам се да ће се наше проијатељство наставити и даље јер прави пријатељи су попут бисера вредни, ретки и драгоцени. Пријатељство се не стиче преко ноћи, дуго се гради, а са правим пријатељима проведеш цео живот. Неколико пријатеља сам стекао у школи. И ако не учимо више заједно, и даље се чујемо, видимо, дружимо када нам то време дозвољава. У међу времену у новом разреду добио сам и неке нове другаре али не могу рећи да су ми баш прави пријатељи јер се још увек не познајемо добро. Надам се да ћемо се током заједничког школовања боље упознати и да ћемо дружење наставити и у будућности, јер права пријатељства не наилазе на препреке, али ако до тога дође, са лакоћом се савладају. За мене пријатељство има велику вредност и велику важност.

   Човек је богат онолико колико има пријатеља, али оних правих и оданих. Меки од мојих пријатеља су прешли у другу школу, одселили се у другу државу, али колико год да су далеко, увек су у мојим мислима и срцу. Сутра када одрастем, кад кренем у средњу школу или факултет, вероватно ћу се и од осталих пријатеља раздвојити или од њих удаљити, али ако је наше досадашње пријатељство било право оно ће трајати упркос свему, јер прави пријатељи су део тебе заувек.

Седам дана без мобилног телефона

Софија Симићевић

 Чини се помало немогућим, али мислим да ништа није немогуће. Волим  изазове, па зашто не бих прихватила овај? Мислим да ће ово бити веома узбудљиво…

1. дан:

Осећам се несигурно. Јутрос сам на путу до тренинга неколико пута опипавала џеп. Ствар навике. Телефона није било, и увек бих се мало успаничила док се сетим да радим експеримент, и да га заправо зато нисам понела. Било ми је у неким тренуцима и досадно. Читањем књиге сам покушала да разбијем досаду, али сам и даље осећала да је телефон оно што ми треба. Мало сам замишљена. Размишљала сам о животу, тузи, мало се загледала дубоко у себе, што бих иначе веома ретко радила.

2. дан:

Схватила сам да ми телефон одузима много слободног времена. Цело вече сам имала на располагању и осетила сам задовољство  што сам кренула да радим овај експеримент. Ни једног тренутка се у школи нисам осетила одбачено. Док су ме другари питали: “ Како си могла да прихватиш овакав изазов?“, ја бих им одговорила да није тако тешко као што звучи. Све више мислим да је ово супер идеја. Једва чекам остале дане и моје реакције

3. дан:

Осећам се чудно. Као да га нисам користила неколико година, а не неколико дана. Осећам се као да друштвене мреже више не постоје, да сам изгубљена негде у времену и простору и нисам у току шта се све дешава са мојом генерацијом. Али осећам да ме овај недостатак телефона чини слободнијом особом, да сањам своје снове и да друштвене мреже нису једине које могу да буду у нашем животу. Осећам се слободно.

4. дан

Осим приступа друштвеним мрежама, смисао телефона је и комуникација, и зато осећам благу одсутност од комуникације са људима. Као и сваки дан, разговарала сам нормално са свим другарима, наставницима, породицом, али сам тужна што не могу ни са ким да се чујем преко телефона. Као да сам у срердњем веку!

5. дан

Тако ми недостаје телефон! Овај изазов ми се некако превише одужио. Са једне стране, једва чекам да могу поново да рукујем телефоном, а са друге стране се плашим да од те жеље не постанем толико зависна да ћу имати веома мало времена за слободне активности ван телефона. Примећујем да имам потпуно другачији став према овом изазову у односу на остале дане. Покушавам да вратим старо мишљење.

6. дан

Прошао је још један дан. Моје другарице кажу да не могу без њега ни дан, ни пола дана, па чак ни сат. А ја у себи мислим да сам задовољна колико сам постигла. Мислим да је шест дана сасвим довољно да докажем да заправо нисам ни била толико зависна колико сам мислила.

7. дан

Морам признати да ми је жао што се овај изазов завршава. Променио ми је поглед према друштвеним мрежама, ослободио ме неких негативних мисли, и коначно, показао ми да друштвене мреже нису центар наших умова. Другачије гледам  на свет.

  Из овог искуства извукла сам неколико битних порука: да не треба одустајати и да све можемо ако то заиста желимо, да нису друштвене мреже најбитније ствари у животу, и на крају крајева, да телефон није најбитнија ствар у животу. Ако су људи пре неколико деценија и векова успели да живе без телефона, можемо и ми, па макар на недељу дана.  

На изложби „Био једном један лаф“

Софија Симићевић

   У нашем граду је овог октобра била изложба посвећена Душану Радовићу, која је представљена у Клубу младих. Наставница српског је повела све заинтересоване: једно одељење шестог разреда, неколико петака и неколико седмака.

     Када смо стигли, дочекали су нас папирни облаци окачени о кишобран који виси о плафону. Сваки од њих садржао је по један афоризам овог песника. Одломци и слике његових песама, плакати са његовом биографијом били су свуда по зидовима. Библиотекар Младен нас је увео у његово детињство, тумачио афоризме, песме и доживљаје, док смо га ми са великом пажњом слушали. После смо читали афоризме и објаснили њихова значења. Највише су ми се допали: „Свако има неког кога нема“, „Кад је неко глуп, не можете му то то  ни доказати“, „Родитељи, туците своју децу чим видите да личе на вас“ и „Потребни смо једни другима. Лакше је нама кад знамо да и вама није добро.“ Неки афоризми су духовити, неки тужни, а неки говоре о ситуацијама које смо доживели и присећамо их се. Потом смо читали његову биографију и занимљивости. Рођен је 1922. године у Нишу, био је навијач Партизана, а из његових дела сам закључила да је више поштовао децу него одрасле. Његови пријатељи били су Десанка Максимовић, Стеван Раичковић. Водио је емисије: “ Београде, добро јутро“, „На слово на слово“. Био је уредник листа „Полетарац.“ На самом крају смо разговарали о томе шта смо ново о њему научили, који афоризми су нам се највише допали, и која његова дела знамо: “ Плави зец“, “ Капетан Џон Пиплфокс“, „Био једном један лав“, „Тужна песма“. Пуни утисака, вратили смо се назад у школу, успут размењујући мишљења о изложби.

     Драго ми је што сам сазнала нове чињенице о нашем великом песнику, и волела бих када би било више изложби о нашим књижевницима, јер су они допринели нашој богатој култури.

Ко још чита на распусту?

Мартина Мрдак

Море, плажа… Све је тако сјајно! Да ли ишта може да прекине овај савршен тренутак?

Наравно да може! Ништа није савршено! Увек се ту нађе неки хајдук, илиТом Сојер да те подсете да, иако је школа завршена, домаћи задатак мора да се уради.

    Па неће мени нека књига да прави проблеме! Брзо прочитам пар страница па на сунчање.

Али, тих „пар“ сраница изненада се претворило у 350, а моје „брзо“ одужило се до почетка године. Ипак сам је прочитала, и не жалим ни тренутка, јер сам поносно стала испред наставнице и на питање“Да ли сте прочитали књигу?“  рекла „ДА!“.

Нису књиге само папири обложени корицама, понекад су право богатство,а најчешће изор забаве и маште. Људи некада нису имали модерне технологије као данас, највеће задовољство било је прочитати књигу или препричати прочитано. Није било много писмених људи, па је то одушевљавало.

   А данас, забава је ући на интернет, играти игрице, дописивати се, а читање се мало помало заборавља. А заимљива је чињеница да, ако узмете књигу и отворите је, нећете се плашити да ће се батерија испразнити, или да ће неко хаковати књигу.

  Можда звучи смешно, али је истина. Ако се мало више размисли о томе, стара књига би могла једног дана заменити  телефон, или велики екран. Надам се… Једног дана…

Странице мог дневника читања

Холандија из мог угла

   Тијана Дрндаревић

Дан када смо кренули за Холандију био је пун узбуђења. Одржавало се балетско такмичење у Амстердаму и била сам пресрећна што имам прилику да учествујем, а уједно и да посетим тако далеку земљу.

      Пут је био напоран јер смо путовали аутобусом и трајао је 30 сати. У Холандију смо стигли пре подне и одмах су на нас оставиле утисак многе модерне ветрењаче и непрегледна поља тек посађених и никлих лала. Сигурно је предиван призор када процветају. Остали смо зачуђени тиме да су све куће по сеоцетима и мањим градићима исте. Све су исте висине и направљене од истог материјала – браон цигле. Мала дворишта су уређена до детаља јер они немају неки велики простор. Када смо стигли у Амстердам, утисак је био збуњујући. Иако знамо да су Холанђани плави и високи људи, ми смо видели мало таквих. Углавном су то Кинези, Арапи и Јужноафриканци. Ипак, пред нама су зграде и канали које смо гледали само у филмовима и на сликама. Стварно делују задивљујуће. Накривљене, стоје једна уз другу, и тако већ вековима људи живе у њима. Цео град је испресецан мањим и већим каналима. Али све је чисто и уређено до ситница. Прва ствар коју су нам рекли када смо пошли у шетњу јесте да строго пазимо на бицикле. А бицикaла има много, као и бициклистичких стаза. И сви возе бицикле. Возе мале, велике, са корпама и приколицама. У њима возе децу у школе и вртиће и иду на посао. Постоје велики паркинзи где су стотине бицикала паркиране у више нивоа. Они возе јако брзо, па не дај боже да загазиш на њихову стазу када они пролазе, јер они тамо имају предност у односу на све друге. Прво смо обишли Рембрантов трг на коме је постављена чувена ,,Ноћна стража“ од прелепих гвоздених фигура. Тај дан смо обишли Ријкс музеј, музеј Ван Гога и још пуно знаменитости. У хотел смо ушли касно увече и једва чекали сутрашњи дан. Рано ујутру смо кренули у Хаг и Ротердам. Брзо смо стигли јер је Холандија мала и градови нису много удаљени једни од других. Између њих су тзв. села чија су поља ограничена каналима. Хаг је исто веома занимљив. Ту су смештене неке њихове главне државне установе. Прошли смо поред зграде Хашког суда и затвора. У Хагу смо видели најлепше виле и дворце, јер ту живи и њихова краљевска породица. Посетили смо чувени Морицов музеј и дивно се провели. Плажа у Шевенингену је огромна, са великим панорамским точком и луксузним хотелима. Али све време је дувао јак ветар тако да нисмо могли много да шетамо по плажи, У Ротердам смо стигли поподне и ту смо остали затечени архитектуром града. Све је чудно. Чудне изломљене зграде, коцкасте криве куће, извитоперени мостови у разним облицима… Ротердам је веома модеран и убрзан град. Опет смо се касно вратили, а сутра нас је очекивало такмичење. Од ране зоре смо већ били спремни. Такмичење се одржавало у Мозаик театру у Амстердаму. Имала сам велику трему јер сам знала да ће бити пуно такмичара, а међу њима и такмичари из Русије које су иначе увек веома добре. Одушевили смо се организацијом такмичења. Све је било тачно и није било никаквих потешкоћа. Трема је постојала све док нисам изашла на сцену, а тада је нестала. Одиграла сам најбоље што сам могла и наставница је била веома задовољна као и ја. Али били су и остали такмичари веома добри. Напетост је трајала док смо чекали резултате и проглашење. Када су прочитали моје име за прво место, била сам пресрећна. Све се завршило до 16 часова, а онда смо отишли у њихова етно села. Е, ту су сви прави, плави, високи Холанђани. Гледали смо како се праве чувене дрвене холандске кломпе, мада нисмо видели никога ко их носи. Посетили смо породичну фабрику сирева Фоландема, Гауде и Едама. Пробали смо много врста сирева и неких њихових производа. Сликали смо се поред старих ветрењача и прошетали њиховим селима, која уопште и не личе на села већ на градиће. Већ сутрадан, последњег дана нашег боравка, кренули смо на крстарење по каналима Амстердама. Били смо одушевљени. Тада смо највише уживали гледајући из бродића те шарене криве зграде, тргове и мостове испод којих смо пролазили. Слушали смо водича који нам је испричао пуно занимљивости о граду. Прошетали смо улицама и посетили фабрику дијаманата, али нико није купио ни један драги камен. Ишли смо у музеј воштаних фигура Мадам Тисо и до куће Ане Франк, али нисмо улазили јер је већ било време да се крене кући. 

      Препуна сам утисака свега што сам видела и доживела. Стварно бих волела да некада опет посетим Холандију, али иако је тамо све лепо и сређено, ипак више волим моју Србију. 

Ја и Алексија

Софија Симићевић

Први роман који смо обрађивали на радионицама Читалачког маратона је „Ја Алексија“ Бранке Трифуновић. Покушали смо да разменимо своје утиске о роману и да замислимо себе у ситуацијама у којима се налазила Алексија…

Ова књига нас доводи у ситуацију да дубоко размислимо о свим нашим добрим, али исто тако и погрешним поступцима, али нас наводи и на размишљање о томе да је све то живот, и да пре свега што желимо да урадимо морамо прво добро да размислимо, па тек онда донесемо праву и исправну одлуку. 

Као и Алексија, у свим ситуацијама бих била веома збуњена, али бих све о томе шта се дешава рекла својим родитељима, јер знам да они од свих могу највише да ми помогну и за разлику од ње, не бих превише улазила у ту ситуацију у коју је она дошла.  Као и она, била бих збуњена, чудна, тужна… За разлику од ње, тражила бих свакога ко може да ми помогне, попут школског педагога, родитеља, била бих увек спремна на све. Њен поступак да доста тога крије од родитеља ми се није свидео, као ни то да не прича како се осећа Петру и Ђорђу….                                    Највише ми се свиђа то што је књига веома духовита, јер такве књиге највише волим, па ми је сад ово и једна од омиљених књига.  

Дуња Радуловић

Ова књига ме је научила да се носим са својим одлукама и да треба добро да размислим о свему пре него што урадим. Натерала ме је на размишљање о својим  непромишљеним поступцима. Успела сам да се пронађем у главном лику по томе што увек бурно реагујем и што ми се живот веома променио, иако се нисам селила. Можда бих мало нежније саопштила Ђорђу како ствари стоје, а можда бих чак изабрала њега уместо Петра, ко зна? Посебно сам осетила неку привлачност књиге у делу у ком је побегла из школе са Ђорђем, иако је то после доносило последице. Моменат у коме схвата да јој је он најбољи пријатељ мени слама срце више него њему. Не осуђујем је, али ми је жао што није одабрала Ђорђа јер је он мени лично симпатичнији и дражи. Мислим да бих се слично понашала у оваквим ситуацијама, али одабир не би био исти. Књига буди емоције и пружа ужитак при свакој страни.

Мартина Мрдак

Читајући роман могла сам закључити да је главна јунакиња јако храбра и плаховита дјевочица. Њена реакција на вест о пресељењу подсетила ме је на мене у истој ситуацији… Не бих рекла да имамо исто понашање, она бурно реагује у неким ситуацијама, док бих ја да проблем прође без икаквог конфликта. Не осуђујем је ни за какав поступак или реакцију, јер  њене особине потпуно оправдавају и њене поступке. Допада ми се како су описане ситуације у којима се нашла Алексија и то како је сваки детаљ осмишљен да нас до краја привуче читању књиге. Да сам на Алексијином месту, вероватно бих мало ,,спустила лопту“, тј. мање бурно бих реаговала на проблеме у којима се нашла главна јунакиња.

Ана Бабић

Читање романа „Ја, Алексија“ навело ме је на свакојака размишљања. Алексија и ја дефинитивно не можемо да се поредимо, мислим да превише бурно реагује у неким ситуацијама .Њене особине нису ни сличне мојима, али је не бих осуђивала. Свиђа ми се начин на који су описане дате ситуације. Свиђа ми се та Алексијина иронија и доза сарказма. Као што сам рекла, Алексија и ја смо два различита света тако да бих другачије реаговала у сличним ситуацијама. Када бих нпр. имала сличну ситацију да бирам између Ђорђа и Петра, не бих изабрала ниједног. Са Ђорђем Алексија схвата каква је лепота живљења без  школе, али ипак Петар је много брижнији и пажљивији према њој. Алексија је девојчица за пример, која поред школе и одличног успеха успева да се бави и другим стварима.

Препорука за читање: „Лето када сам научила да летим“ Јасминке Петровић

Софија Симићевић

 Ова књига не описује заиста право летење, јер свако зна да ниједан човек не може полетети. Али ће главна јунакиња ипак полетети… 

   Њено име је Софија, као и моје. Воли исте ствари као и сваки тинејџер, а  живот јој се претворио у ноћну мору када је сазнала да ће за летњи распуст бити у Хрватској на мору, али са две досадне бабе! Заједно са својом бабом кренула је на море код сестре њене бабе, Ноне Луце. Нона је духовита и маштовита особа за разлику од своје рођене сестре која као да је из праисторије. Софији је Нона била сјајна, јер ју је управо она научила да сања, да машта и оно најважније, да лети. Софија је увидела да јој нису потребне ни друштвене мреже ни телефон да јој дан учине лепшим, већ да је довољно само мало маште. И да се љубав може појавити и онда када најмање очекујемо. Софија је и помирила своје рођаке после дуго година свађе, до које је довео рат између Србије и Хрватске.   

   Софија ниједног тренутка није ни помислила да ће се ипак добро провести. Али нажалост, нешто ће јој покварити летовање. Шта ће се још десити, сазнајте читајући ову књигу. 

    Писац нам говори колико машта значи, колико нас може развеселити, али и да не заборавимо оног ко нас је научио да маштамо и летимо. Да легнемо било где, употребимо своју машту, и једноставно полетимо. 

Препорука за читање: Сањар, Ијан Макјуан

Дуња Радуловић

   Сањати је дивно, зар не? Можемо сањати о дугама, једнорозима, пролећу, богатству. Сада ћу вам представити једног малог сањара.

   Књига ,,Сањар“ у неколико већих целина описује доживљаје дечака Питера. Десило се да је једном био беба, једном мачак, лутка, одрастао човек, једном је чак и ухватио крадљивца из његове улице који је у ствари био његова стара комшиница. Писац нам показује свет из различитих перспектива и покушава да нам каже да није свима лако и да живот носи различите препреке преко којих ћемо морати да пређемо. Упознаје нас са животом и његовим изазовима.

   Живот овог сањара није био лак, али је и даље наставио да сања. Размислите о овоме када наиђу тешки тренуци…

Препорука за читање: Срце од мастила Корнелије Функе

   

Мартина Мрдак

   Срце од мастила?  Чудно име зар не? То је књига у којој се могу срести виле и духови, добро и лоше. Све на једном месту!   

    Књига говори о човеку који има моћан таленат: може да оживљава ликове из књига тако што ће их прочитати наглас… Али једном приликом, док је књигу Срце од мастила читао својој кћерци и жени, десило се нешто неочекивано: оживео је неколико зликоваца, а у књигу ,,учитао“  своју жену…

   Тада, његова двогодишња кћерка Меги остала је без мајке, али не задуго… Када је напунила дванаест година, њен отац разговарао је са Прашњавопрстим, незнанцем који је ушао у кућу уневши потпуну пометњу. Одмах следећег јутра кренула је на пут заједно са својим оцем и Прашњавопрстим, за кога ће се касније испоставити да је јунак којег је Мегин отац Мо оживео из књиге. Меги одлучује да пронађе мајку и на сваки начин је ослободи из књиге Срце од мастила…

   Можда свако од нас уме да оживи ликове из књиге у својој машти. Да бисте то урадили, није вам потребно чудо. Некада је само потребно да одете до библиотеке и позајмите књигу…